Nevidljiva ruka

BOG ILI VLAST

Zavera koja će biti u ovoj knjizi ispitana postoji već mnogo godina. Teško je razumeti kako je mogla da opstane toliko dugo.

Jedno objašnjenje njenog tako dugog postojanja ponudio je Džordž Orvel (George Orwell), britanski socijalist, autor 1984 i Životinjske farme, dveju knjiga koje se bave apsolutnom vlašću u rukama nekolicine. Napisao je: „Partija nije zainteresovana da ovekoveči svoju krv već da ovekoveči samu sebe. Nijevažno ko drži vlast, jer uspostavljena hijerarhijska struktura ostaje uvek ista."

Metode kojima zavera regrutuje nove članove koji će zameniti one koji su se povukli ili umrli izložio je Norman Dod (Norman Dodd), čovek koji se bavio istraživanjem postojanja zavere. Dod je objasnio: „Prate se karijere pojedinaca. Ljudima koji ispoljavaju naznake da mogu biti izuzetno uspešni, u domenima koji ovu grupu interesuju, tiho se prilazi i oni bivaju pozvani u unutrašnje krugove. Posmatra se kako izvršavaju zadatke a poneki se u zaveru uvlače pod okolnostima koje njihov izlazak čine nemogućim zauvek."

Koji je glavni cilj Zavere? Ukoliko je to potpuna vlast, onda je bilo koji sistem koji koncetriše vlast u rukama nekolicine poželjan. U terminima upravljanja, dakle, krajnji oblik takve vlasti je komunizam. On je oličenje maksimalne vlasti nad ekonomijom i nad pojedincem. Zaverenici „žele takvu vlast zato što znaju da socijalizam (a takođe i komunizam) nije humanitarni sistem za raspored bogatstva, već za njegovo koncentrisanje i kontrolisanje. Oni, takođe, znaju da je to sistem za koncentrisanje i kontrolisanje ljudi."

Za sve koji napadaju ovakve stavove zajednička je tvrdnja da je poslednja stvar koju bi svetski bogataši poželeli bila vladina kontrola ili, čak, njeno vlasništvo nad faktorima proizvodnje. Ali, kao što ćemo videti, socijalizam, odnosno komunizam, zaveri nudi najbolje sredstvo za koncentraciju i kontrolisanje bogatstva. Krajnji cilj ovih planera jeste vlast ne samo nad bogatstvom celog sveta, već i nad proizvođačimatog bogatstva, nad ljudima. Dakle, zavera koristi postojeće vlade da bi od njih preuzela vlast i njen cilj je potpuna kontrola vlasti.

Ukoliko se vlada koristi u cilju gomilanja ogromne moći u ruke nekolicine zaverenika, neophodno je da ljudi koji žele da sačuvaju svoju slobodu shvate samu prirodu i način funkcionisanja vlasti. Kada se jednom razume karakter vlasti, onda se može delovati protiv povećavanja uticaja vlasti na nacionalnu ekonomiju i živote njenih građana.

Najbolje polazište za otpočinjanje ovakve studije jeste ispitivanje dvaju izvora za koje se tvrdi da predstavljaju izvore ljudskih prava. Postoje samo dva, pod pretpostavkom da je ljudima dozvoljeno da imaju svoja prava: ili je to čovek sam ili je neko ili nešto izvan njega samoga, odnosno Tvorac.

Većina oca osnivača Amerike bila je svesna razlike među ovim alternativama. Tomas Džeferson (Thomas Jefferson) je, na primer, to izrazio ovako: „Bog nam je dao život, dao nam je i slobodu. Mogu li se obezbediti slobode jedne nacije ako uklonimo ubeđenje da su ove slobode dar Božji?’’

Odgovarajuća alternativna objašnjenja, međutim, kažu da naša prava dolaze od vlasti koja je ustrojstvo samoga čoveka. Ova tvrdnja znači da je čovek stvorio vlast da bi sebi obezbedio ljudska prava.

Ozbiljno upozorenje onima koji ne prave razliku uzmeđu ove dve alternative došlo je od Vilijama Pena (William Penn). On je napisao: „Ukoliko ljudima ne bude vladao Bog, njima će morati da upravljaju tirani."

„Deklaracija o nezavisnosti" se na čeriri mesta poziva na Tvorca, ali pojedini američki lideri sada traže da Bog mora da se odvoji od poslova vlasti. Ukoliko se ovo razdvajanje učini, ljudima će upravljati tirani, upravo kao što je rekao gospodin Pen, a ti budući tirani učini će sve što je u njihovoj moći da odele verovanje u Boga od postojanja vlasti.

Dobar primer filosofije da vlast garantuje ljudska prava svojim građanima nalazi se u „Međunarodnoj povelji o ljudskim pravima", koju su 1966. usvojile Ujedinjene nacije. U jednom delu te Povelje se kaže: „Države potpisnice ove Povelje prihvataju da, u uživanju ovih prava koje država obezbeđujeu skladu sa potpisanom Poveljom, iste države mogu da nametnu jedino ona ograničenja koja određuje zakon..."

Ovaj dokument, jednoglasno usvojen od strane svih prisutnih članica, među kojima su bile I Sjedinjene Države, zaključuje da ljudska prava obezbeđuje vlast. U njemu se dalje kaže da ta prava mogu biti ograničena zakonom; drugim rečima, ono što vlast garantuje kontroliše telo te iste vlasti, vlada. Znači, ono što vlast daje može biti i oduzeto.

Pod ovakvim uslovima, ljudska prava nisu sasvim sigurna. Vlasti ih mogu menjati, a sa promenama ta prava mogu i da nestanu. Ove činjenice nisu bile nepoznate ocima, osnivačima Amerike, koji su u „Deklaraciji o nezavisnosti" zapisali: „Mi smatramo očiglednim istinama da su svi ljudi stvoreni jednakima; da ih je njihov Tvorac obdario neotuđivim pravima..."

Ovde je, dakle, drugačija teorija o izvoru ljudskih prava: ona su čoveku data od njegovog Tvorca. Ljudska prava su neotuđiva (odnosno, ne mogu se prenositi), što znači da ih niko ne može oduzeti, osim entiteta koji je ta prava i dao, u ovom slučaju Tvorca.

Imamo, znači, dve uporedne i kontradiktorne teorije o pravima čoveka: jednu, koja tvrdi da su ova prava data od Tvorca i da ih samo On može oduzeti, i drugu, koja smatra da ljudska prava dolaze od samoga čoveka i da, shodno tome, mogu biti ograničena ili uklonjena od strane čoveka ili drugih ljudi, „ako je tako određeno zakonom."

Stoga, čovek koji želi da zaštiti svoja prava od onih koji ta prava žele da ograniče mora da stvori neku ustanovu koja ima moć da zaustavi one koji ta ljudska prava ugrožavaju. Ta ustanova zove se vlast. Ali, davanje te moći vlastima, da bi se zaštitila ljudska prava, takode znači i davanje moć onima koji bi tu moć mogli da zloupotrebe i unište ili ograniče prava ljudi koji su vlast i stvorili.

Pisci američkog Ustava znali su za postojanje ovakvih težnji kada su napisali „Povelju o pravima" (Bill of Rights), tj. prvih deset amandmana na Ustav. Cilj ovih amandmana je bio da ograniči moć vlasti u kršenju prava građana ove nacije. Oci-osnivači su ova ograničenja izrazili sledećim frazama:

„Kongres ne može donositi bilo kakav zakon..."

„Pravo građana... ne sme se kršiti." . „Niko ne može biti... lišen prava."

„Optuženi uživa pravo..." .„, Zapažate da ovo nisu ograničenja ljudskih prava, već ograničenja delovanja vlasti.

Ako su prava data od Tvorca ovih prava, kakva prava daje vlast? Postaje veoma važno razlučiti prava od privilegija, a to će se najbolje postići definisanjem ovih dvaju pojmova.

Pravo je sloboda da se dela moralno, bez traženja dozvole.

Privilegija je sloboda da se dela moralno, ali jedino pošto je "dobijena dozvola od nekog entiteta vlasti.

Verovatno je najbolju ilustraciju zloupotrebe ljudskih prava predstavljala vlast u Nemačkoj, tokom Drugog svetskog rata, oličena u ličnosti njenog vođe Adolfa Hitlera. Tada je odlučeno da izvesni ljudi nemaju pravo na život, pa su izdavani dekreti za istrebljivanje tih kojima je vlast oduzela sva ljudska prava.

Pravo na život, koje je svakoj osobi dao Tvorac, u Nemačkoj nije više bilo pravo već je postalo privilegija. Čovek je živeo uz dozvolu vlasti koja je imala moć da ograniči, čak i da ukine ljudsko pravo na život.

Ljudska prava koja pojedinac želi da zaštiti po prirodi su jednostavna i uključuju pravo na život, slobodu i vlasništvo.

Ova tri prava suštinski čine jedno: pravo na život.

Ona su u saglasju sa osnovnom ljudskom prirodom. Čovek (autor će koristiti generički termin „čovek" da bi označio celokupno čovečanstvo, kako muškarce, tako i žene) stvoren je gladan i on mora da proizvodi hranu da bi se održao u životu. Bez prava da zadrži ono što je proizveo (njegovo vlasništvo), čovek će umreti od gladi. Ne samo da čoveku mora biti dozvoljeno da zadrži produkte svoga rada, već on mora bit islobodan da proizvodi i ono što mu je potrebno za preživljavanje (to je pravo znano pod imenom sloboda).

Vlast ne mora da uzme život čoveku da bi ga ubila. Ona jednostavno može da ukine čovekovo pravo na vlasništvo ili slobodu da proizvodi vlasništvo koje mu je potrebno da bi se održao u životu. Vlast koja čoveku ograničava mogućnost da zadrži ono što je proizveo (njegovo vlasništvo) ima istu sposobnost ubijanja kao i vlast koja život uzima samovoljno (što je bio slučaj u Nemačkoj). Kao što će u sledećim poglavljima biti pokazano, postoje izvesni oblici vlasti koji ograničavaju čovekovo pravo na vlasništvo ili pravo na slobodu, a da to ne čine direktno. Rezultat je opet isti.

Jedna od primedbi pristalica organizacije „Za život" („Pro-life"), koja se suprotstavlja vladinoj legalizaciji abortusa, jeste to što je vlast ozakonila istrebljenje života, određujući da je taj život bio „neželjen" od strane majke. Sličan razlog ponudio je i Hitler kada je donosio odluku da istrebi milione ljudi u Nemačkoj. Jevreji i drugi bili su „neželjeni", pa su vlasti stoga odlučile da im oduzmu pravo na život.

Kao što će kasnije biti ilustrovano, komunisti su želeli da ukinu pravo na „privatno vlasništvo", odnosno pravo pojedinca da zadrži ono što proizvede.

Čovek koji je govorio u korist koncepta privatne svojine bio je Abraham Linkoln (Abraham Lincoln). On je rekao: „Svojina je plod rada; svojina je poželjna; ona je pozitivno dobro u svetu. To što će neki biti bogati pokazuje da se i drugi mogu obogatiti i stoga će to biti samo podsticaj za industriju i preduzetništvo. Neka beskućnik ne ruši kuću onoga ko je ima, već mu dajmo da vredno radi i sagradi jednu iza sebe, i na tom primeru mu pokažimo da će i njegova kuća biti bezbedna kada je sagradi."

--------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA II