Nevidljiva ruka

OBLICI VLASTI

Ako demokratski oblik vlasti (vladavina većine) ne štiti prava manjine, postoji li oblik vlasti koji to čini? Ako demokratije štite samo jake, ima li oblika vlasti koji štiti i jake i slabe?

Postoje različiti oblici vlasti, ali, suštinski, ima ih samo dva:

vladavina Boga, teokratija,

vladavina čoveka, u različitim oblicima.

Čovek nema uticaja na pitanje želi li Bog da stvori teokratski oblik vlasti. To je Božja volja. Bog će stvoriti teokratiju ili neće, zavisno od njegove volje. Naše proučavanje oblika vlasti stoga danas, neće razmatrati ovu formu kao dostupnu alternativu. Različiti su oblici vladavine ljudi. Grupisaćemo ih po najčešćim tipovima:

kada ne vlada niko, anarhija

kada vlada jedan čovek, diktatura ili monarhija

kada vlada nekolicina, oligarhija

kada vlada većina, demokratija.

Anarhija je oblik vlasti na prelazu između dva druga oblika vlasti. Anarhiju stvaraju oni koji želeda unište određeni oblik vlasti da bi ga zamenili nekim drugim. I nju možemo isključiti kao alternativu.

Obično se smatra da je i monarhija, odnosno diktatura, u stvari, oligarhija, tj. vladavina uskog kruga ljudi, vladajuće manjine. Svaka monarhija ima mali krug savetnika koji omogućavaju kralju ili diktatoru da vlada, sve dok to čini na način koji zadovoljava oligarhiju. Pitanje je da li je ikada postojala čista diktatura jednog čoveka, bilo gde u svetu, osim možda u nekim izolovanim plemenima ili klanovima.

Sličan je slučaj sa demokratijom. I ovaj oblik vlasti je pod kontrolom grupe ljudi sa vrha. Ljudi pod demokratskim režimima pripremljeni su da veruju da oni sami zaista učestvuju u donošenju odluka koje vlasti čine, ali, u stvari, uvek postoji uski krug na vrhu koji u ime celine donosi odluke. Znači, jedini istinski oblik vladavine tokom istorije bila je oligarhija, vladavina male grupe ljudi. Da bi dobio dokaz za ove tvrdnje, čovek treba samo da pročita „Priručnik za obuku armije Sjedinjenih Država", iz 1928. godine, u kojem se demokratija definiše ovako:

„Vladavina masa. Vlast proističe iz masovnih okupljanja ili nekog oblika direktnog izvršavanja. Rezultira vladavinom gomile, a odnos prema svojini je komunistički, negira pravo na vlasništvo. Odnos prema zakonu je da ga reguliše volja većine, bez obzira na to da li je ona zasnovana na promišljanju ili vođena strašću, predrasudama i impulsima, bez obuzdavanja i obzira na posledice.

Rezultira demagogijom, raspuštenošću, nespokojstvom, nezadovoljstvom, anarhijom.
Demokratija je, prema ovoj definiciji, u stvari, kontrolisana od strane demagoga koji je opisan kao: „Govornik koji teži da od društvenog nezadovoljstva načini kapital i na taj način zadobije politički uticaj."

Dakle, demagoge obično zapošljavaju oni koji podržavaju oligarhijski oblik vladavine da bi stvorili anarhiju ili društveno nezadovoljstvo, koje će oligarsi pretvoriti u istinsku oligarhiju. Demokratije se pretvaraju u anarhije tamo gde ne vlada niko, budući da oligarsi žele da budu jedini koji kontrolišu vlast. Aanarhija se završava diktaturom ili tiranijom kada oligarhija nameće potpunu kontrolu nad ljudima.

Definiciju demokratije iz 1928. kasnije su, naravno, u armijskim priručnicima izmenili.

Evo kako je glasila u „Vojničkom vodiču" iz 1952. godine:

„Pošto su Sjedinjene Države demokratska zemlja, većina naroda određuje kako će naša vlast biti organizovana i vođena a to uključuje i armiju, mornaricu i vazduhoplovne snage. Narod to čini birajući svoje predstavnike, a ovi ljudi i žene onda sprovode u delo želje naroda."

(Ovo je čudna definicija koja se nudi američkim borcima: da demokratska politika upravlja oružanim snagama. Ljudi koji su regrutovani ne biraju svoje oficire niti donose odluke o tome kako će sevoditi rat!)

Dakle, ako su demokratije, u stvari, oligarhije u kojima su na vlasti manjine, postoji li neki oblik vlasti koji štiti prava kako manjine tako i većine?

Postoji, i zove se republika. Definiše se ovako:

Vladavina po zakonu: republika.

U republičkom obliku vlasti, snaga leži u pisanom Ustavu, a moć vlasti je ograničena tako da ljudi za sebe zadržavaju maksimum vlasti. Kao dodatak ograničavanju moći vlasti, vodi se računa i o ograničavanju vlasti samih pojedinaca da ne bi ugrozili prava kako većine tako i manjine.

Možda bi najjednostavniji metod ilustrovanja razlike između oligarhije, demokratije i republike bio da prodiskutujemo o scenariju nekog klasičnog kaubojskog filma drugorazredne produkcije.

Po ovom scenariju, koji je bioskopski posetilac video bar stotinu puta, brutalni razbojnik ujaše ugradi upuca mirnog gradskog trgovca izazvavši ga prethodno na dvoboj. Šerif čuje pucnjavu i dolazi na scenu. Pita okupljenu gomilu šta se dogodilo i oni mu ispričaju priču. Šerif onda hapsi razbojnika i vodi ga ugradski zatvor. Negde u pozadini, obično u salunu, neki čovek se penje na sto, drži vatreni govor i podbunjuje gomilu da uzme zakon u svoje ruke i linčuje razbojnika. (Ovaj pojedinac je po definiciji demagog). Grupa odlučuje da treba da preduzme takvu akciju (zapazite da je grupa sada prerasla u demokratiju u kojoj vlada većina), i kreće na ulicu. (Sada je to već rulja). Stiže do zatvora i zahteva da joj se razbojnik preda u ruke. Iz rulje govori glas većine: razbojnik mora da visi. Šerif se pojavljuje pred„demokratijom" i objašnjava da razbojnik ima pravo na suđenje pred porotom. Demagog se suprotstavlja izjavom da je većina odlučila da razbojnik mora da visi. Šerif objašnjava da je njegova uloga da zaštiti prava pojedinca, bio on nevin ili kriv, sve dok taj pojedinac ne dobije priliku da se po zakonu brani na sudu. Šerif dalje kaže da većina ne može ovom pojedincu da ukine to pravo. Demagog nastavlja sa podbunjivanjem „demokratije" da linčuje razbojnika, ali šerif je ubedljiv i uverava ih da on upravo postoji da bi štitio injihova prava. Scena se obično završava tako što ljudi odlaze ubeđeni snagom šerifovih argumenata.

Republikanski oblik vlasti je trijumfovao nad „demokratskim" oblikom akcije gomile.

Ukratko, šerif predstavlja republiku, demagog kontrolora demokracije, a gomila demokratiju. Republika priznaje da čovek ima izvesna neotuđiva prava i da je vlast uspostavljena da bi zaštitila ova prava,čak i od delovanja većine. Zapažate da „republika" mora da bude ubedljiva pred „demokratijom" i da će nastaviti da postoji sve dok ljudi prepoznaju važnost ovog koncepta. Ako ljudi požele da zbace „republiku"(šerifa) oni, svakako, imaju moć (ali ne i pravo) da to učine.

No, neosporna snaga argumenata „republike" ubediće gomilu da je to najpoželjniji oblik vlasti.

Postoje i drugi primeri koji potvrđuju istinitost ovakve postavke. Jedan od njih je u Bibliji.

Republika, oblik rimske vlasti, „oprala je ruke" pošto je pronašla da Isus nije kriv ni po jednoj optužbi, i predala Ga u ruke „demokratiji" koja Ga je kasnije razapela.

Lako je uvideti kako demokratija može da se preokrene u anarhiju kada pojedini uzurpatori žele njome da manipulišu. Ukorenjene teze o većini mogu se preokrenuti tako da nanesu nepravdu nekom pojedincu ili grupi pojedinaca. Ovo, zatim, postaje izgovor uzurpatorima da prigrabe totalnu vlast, a sve pod plastom „poboljšanja situacije".

Aleksander Hemilton (Alexander Hamilton) bio je svestan ove težnje demokratskih oblika vlasti da unište (pocepaju) same sebe, pa je napisao: „

Mi sada obrazujemo republikansku vlast. Istinska sloboda ne leži u ekstremima demokratije veću skromnoj vlasti. Ako previše inkliniramo demokratiji, brzo ćemo završiti u monarhiji (ili nekom drugomobliku diktature)."

I drugi su osetili potrebu da skrenu pažnju na opasnosti demokratskog oblika vlasti. DžejmsMedison je napisao: ,,U svim slučajevima u kojem je većina ujedinjenja zajedničkim interesom ili strašću, prava manjine su u opasnosti."

Džon Adams (John Adams) je rekao: „Nesputane strasti proizvode iste posledice, kod kralja, plemstva ili kod gomile. Iskustvo celokupnog čovečanstva je pokazalo da sklonost ka neobuzdanoj primenimoći uvek preovlada. Stoga je neophodno odbraniti pojedinca od većine (u demokratiji) kao i od kralja umonarhiji."

U demokratiji, onda, moć daje pravo.

U republici pravo daje moć.

U demokratiji zakon ograničava ljude.

U republici zakon ograničava vlast.

Kada je Mojsije doneo ljudima Deset zapovesti, one su bile urezane u kamen. Ljudi nisu glasali da li da ih prihvate. Bile su im ponuđene kao Istina i bile su urezane u kamen da ljudi nauče da ih ne mogu izmeniti glasanjem većine. No ljudi su, svejedno, Zapovesti odbacili, isto kao što mogu da odbace principe republikanskog oblika vlasti, ako tako odluče da učine.

Iako oci, osnivači Amerike nisu zakone urezali u kamen, ljudima su pokušali da ograniče pravo

na njihovo neovlašćeno menjanje. Pravila o menjanju ili dopunjavanju Ustava čvrsto su ugrađeni u članove tog Ustava.

Džordž Vašington je, napuštajući mesto predsednika, u oproštajnom obraćanju narodu Amerike, govorio i o dopunjavanju Ustava:

„Ukoliko je, po mišljenju naroda, preraspodela ili modifikacija vlasti pogrešna u ponekom delu, neka se popravi amandmanima na način koji Ustav to propisuje. Ali, neka ne bude promene uzurpacijom, jer, mada ona u nekoj instanci može biti instrument dobra, obično je oružje kojim se uništavaju slobodne vlasti".

Negde u isto vreme, britanski profesor Aleksander Frejzer Tejlor (Alexander Fraser Taylor) je napisao:

„Demokratija ne može da postoji kao stalni oblik vlasti. Ona može da postoji samo dotle dok glasači ne otkriju da za sebe mogu da izglasaju bogate darove iz državne kase. Od tog trenutka pa dalje, većina uvek glasa za kandidata koji obećava najveće zahvatanje iz državne blagajne, što rezultira kolapsom demokratije, zbog labave fiskalne politike, a posle nje obavezno sledi diktatura."

Ovde je naglašena procedura prema kojoj se demokratski, pa čak i republikanski, oblici vlasti mogu preokrenuti u diktature.

Ovu tehniku preobražaja demokratije u diktaturu izneo je, godine 1957, član Sekretarijata komunističke partije Čehoslovačke Jan Kozak (Jan Kozak), u knjizi pod naslovom:

Kako je parlament preuzeo revolucionarnu ulogu u prelasku na socijalizam i učešće narodnih masa. Američka verzija njegoveknjige nosi naslov: Bez ispaljenog metka; komunistička strategija podrivanja predstavničke vlasti. Gospodin Kozak opisuje takozvano „stezanje klešta", metod po kojem zaverenici mogu da koriste parlament „pritisak odozgo" i gomilu, „pritisak odozdo" da bi demokratiju pretvorili u diktatura. Gospodin Kozak ovako objašnjava strategiju:

„Prethodni uslov za izvođenje fundamentalnih društvenih promena i omogućavanje upotrebe parlamenta u svrhu transformacije kapitalističkog društva u socijalističko je:

a) izboriti se za čvrstu parlamentarnu većinu koja će osigurati i razviti snažan 'pritisak odozgo',

b) postarati se da ova čvrsta parlamentarna većina ima uporište u revolucionarnoj aktivnosti širokih radničkih masa koje vrše 'pritisak odozdo'."

Ovo što je izneo gospodin Kozak predstavlja plan preuzimanja vlasti u pet etapa.

Prvi korak sastoji se od infiltriranja zaverenika u vlast („pritisak odozgo").

Drugi korak je stvaranje istinske ili tobožnje nevolje, obično putem delovanja same vlasti ili neke situacije u kojoj je vlast trebalo da dejstvuje, a nije.

Treći korak je da gomila koju je okupio pravi ili tobožnji problem, stvoren od strane vlasti ili zaverenika, zahteva da se problem reši akcijom Vlade („pritisak odozdo").

Četvrti korak je popravljanje stvarne ili tobožnje situacije od strane zaverenika u vlasti podnošenjem nekih ugnjetačkih zakona.

Peti korak je ponavljanje poslednja tri. Zakoni koje vlast donosi ne rešavaju problem i gomila zahteva nove i nove zakone sve dok vlast prirodno ne postane totalitarna, jer poseduje svu moć. A potpuna moć je i bila cilj onih koji su problem izazvali. Plan je, kako je u svojoj knjizi

Svetska revolucija napisala Nesta Vebster (Nesta Webster), „sistematski pokušaj izazivanja nevolja s namerom da se one iskoriste.

Ovu tehniku koristio je, uz neznatne izmene, Adolf Hitler koji je članove svoje partije slao na ulice („pritisak odozdo") da izazivaju teror, za koji je kasnije optuživao Vladu („pritisak odozgo"). Nemački narod, kojem je Hitler rekao da režim na vlasti, koji je čak donosio i represivne zakone, ne može da zaustavi teror, poslušao je tog istog čoveka koji je nudio spas: Adolfa Hitlera. On je bio u poziciji da prekine teror.Jer, on je i bio taj koji ga je prouzrokovao! Obećao je da će mu stati na put kada dobije vlast u svoje ruke. Narod je poverovao Hitleru i izabrao ga za kancelara. Kada se dokopao položaja, opozvao je svoje jurišnike I teror je prestao, upravo kao što je i obećao. Hitler je postao heroj: učinio je ono što je rekao.

Postoje ljudi koji su tu istu strategiju prepoznali na delu i prilikom donošenja 18. amandmana naUstav. Bio je to amandman o „prohibiciji". Ukoliko je stvaranje jednog organizovanog sindikata kriminala bio razlog za donošenja ovog amandmana, onda ono što se dogodilo ima smisla.

Ko god bar malo poznaje ljudsku prirodu, shvatio je da ovaj amandman neće sprečiti ljude da piju; on će samo naterati ljude da piju ilegalno. Amerikanci su na prohibiciju odgovorili tako što su alcohol kupovali od onih koji su bili spremni da reskiraju kazne zbog ilegalne prodaje. Što je vlast više pritezala ilegalnu prodaju pića, to je sve više išla na ruku onima koji su hteli da stvore organizovani kriminal. Što je pritisak bio veći, i cene pića postajale su veće. Kako su cene rasle, tako su i prodavci pića postajali sve beskrupulozniji. Što beskrupolozniji prodavci, to veći kriminal na ulicama. Što je bio veći kriminal naulicama, veći je bio i pritisak na prodavce alkohola. Na kraju, preživeli su samo najnemilosrdniji. A cena piću je skočila čak i više, jer je njegova proizvodnja bila istinski rizik.

Amerikanci su mislili da će gangsterski sindikat koji je preživeo pritisak vlasti nestati pošto se prohibicija ukine. Međutim, sindikat je opstao, produžavajući muke naroda.

Neki poznati Amerikanci izvukli su korist od prohibicije. „Frenk Kostelo (Frank Costello), takozvani 'premijer podzemlja'... rekao je Piteru Masu (Peter Maas), autoru knjige Valanijevi papiri, da suDžozef Kenedi (otac pokojnog predsednika Džona Kenedija) i on bili partneri u poslu s alkoholom."

Ova zaprepašćujuća veza između organizovanog kriminala i oca pokojnog predsednika potvrđena je u članku časopisa „Parejd" (Parade) od 16. novembra 1980. godine.

Svežiji obrazac ove tehnike koristili su oni koji su želeli da produže rat u Vijetnamu. Strategija je primenjivana tokom celog rata s izuzetnom efikasnošću.

Jedna od činjenica ekonomskog sistema u Americi jeste da se na čeku kojim se dobija plata na dnu nalazi ime poslodavca, na vrhu ime zaposlenog. Sve dok zaposleni radi kako mu poslodavac kaže, on dobija čekove od plate. Kada prestane da čini ono što mu poslodavac kaže, čekovi se više ne izdaju.

Isti princip trebalo je da važi i prilikom popunjavanja fondova državnih univerziteta tokom Vijetnamskog rata.

Veliki procenat antivladinih i antiratnih protestanata došao je iz koledža širom SAD. Ove škole je obilato finansirala ista vlast protiv koje su studenti protestvovali.

Pa ipak, finansiranje od strane federalnih vlasti se nastavilo. Drugim rečima, zaposleni (škole) je pravio proizvod (antiratne proteste) koji je zadovoljavao poslodavca (federalnu vladu). Sve dok je poslodavac zadovoljan, čekovi stižu.

Da li je moguće da je vlast, delujući kao „pritisak odozgo", namerno nastavljala da finansira škole koje su proizvodile antivladine disidente, „pritisak odozdo"?

Je li moguće da je cilj vlastima bio da produže rat? Je li moguće da je ovo bio metod kojim je narod Amerike bio pripremljen da podrži takozvanu strategiju američkog učešća u ratu „ne smemo pobediti"?

Ovaj narod je, bar do rata u Koreji, verovao da njegova vlast na prvom mestu treba da izbegava rat, a da, kada je već u njemu, treba da učini sve da bi ga što pre dobila i završila. Ali, strategija tokom Vijetnamskog rata bila je da se ne sme pobediti, već da se moraju naći načini da se rat što više produži, aantiratni protesti su i stvoreni upravo s tim ciljem.

Sve je bilo jednostavno. Od strane glavnih medija, koji su pratili svaki skup na kojem je bilo više od tri demonstranta, javnosti je saopštavano da je suprostaviti se ratu neamerički. Demonstranti su činili sve da diskredituju američku zastavu, državu i vojsku. Da bi to uradili, spaljivali su zastavu, izvodili razne opscenosti i nosili zastavu neprijatelja, Vijetkonga. Sve ove aktivnosti bile su sračunate da narodu Amerike saopšte da ima samo dve mogućnosti u ratu:

1.da podrži svoju vlast, ma kakvu akciju ona u tom ratu preduzela ili

2.da se priključi protestantima u kritici rata, spaljujući zastavu, čineći opscenosti i noseći zastavu neprijatelja.

Za vreme toga rata je nastao popularan slogan: „Vaša zemlja: volite je ili je napustite."

Ponuđene su samo dve opcije: ili podržite Vladu u strategiji „ne smemo pobediti" ili napustite zemlju. Tradicionalni cilj svake ratne strategije, pa i američke, pobeda, nije ponuđen kao alternativa. Najočitiji, mada ne i široko shvaćen, primer strategije „ne smemo pobediti" bio je korišćenje „mirovnog"znaka koji nastaje širenjem kažiprsta i velikog prsta u obliku slova ,,V". Ovaj gest, još za vreme Drugogsvetskog rata, načinio je popularnim Vinston Čerčil (Winston Churchill). On je tada predstavljao simbol pobede, „viktorije". (Niko nije objasnio kakve veze ima slovo ,,V" sa rečju „mir" no, nema veze, namera je bila da se Amerikanci naviknu da misle o „miru" a ne o pobedi u Vijetnamskom ratu.)

Strategija je delovala. Američki narod je dozvolio svojim vlastima da počnu rat u kojem cilj nije bila pobeda, i on je trajao dugih deset godina.

Poznata je činjenica da je najduži put okončanja rata pobeda, uskratiti neprijatelju materijal kojimu je potreban da bi rat vodio. Godine 1970. podneta je peticija protiv jedne očigledne nelogičnosti: Amerika je snabdevala Sovjetski Savez vojnim materijalom dok je SSSR dobavljao oko 80 odsto ratnog materijala za Severni Vijetnam. Ovu peticiju svojim potpisima podržalo je oko četiri miliona Amerikanaca, pa ipak ona nije dobila gotovo nikakvu medijsku pažnju. Kada su potpisi prikupljeni, poslati su senatorima i kongresmenima Sjedinjenih Država ali nije učinjeno ništa. Pomoć Sovjetskom Savezu i trgovina s njim je nastavljena. Oni koji su organizovali ovu peticiju i prikupili potpise nisu ni sanjali da bi rat bio završen za kratko vreme da su obustavljeni ova pomoć i trgovina.

Strategija je ponovo delovala. Amerikanci, kojima se nije nudila pobeda kao alternativa, smeteni demostracijama na kojima se tražilo da se rat završi, podržali su Vladinu strategiju „ne smemo pobediti". Rat se nastavljao, spiskovi poginulih američkih boraca su se uvećavali, kao i bezbrojne žrtve među Vijetnamcima, na obema stranama.

Bilo je još onih koji su zbog svojih ciljeva koristili strategiju koju je obelodanio Kozak. Jedan odnjih je 1965. godine to objasnio ovako:

1) mirni demonstranti izađu na ulice,

2) rasisti protiv njih primene nasilje,

3) Amerikanci zahtevaju donošenje federalnog zakona,

4) Administracija inicira mere za hitnu intervenciju i po moćne zakone.

Autor ovih reći bio je Martin Luter King (Martin Luther King, Jr) i one su se pojavile u „Satrdejrivjuu". Izgleda da je gospodin King nekako čuo za knjigu Jana Kozaka, budući da su mu metodi gotovo identični. Oni koji su proučavali prošlost gospodina Kinga, pre nego što je postao vođa borbe za građanska prava u Americi, sigurni su da je King bio u prilici da sam pročita i prouči Kozakovu knjigu. List „Kurir", iz Auguste u Džordžiji, u broju od 8. jula 1963. godine, doneo je fotografiju gospodina Kinga u Hajlender školi u Montiglu, država Tenesi, za vreme vikenda, na praznik rada, 1957. Ova škola ima zanimljivu istoriju. Posle Kingove posete, vlasti Tenesija su školu zatvorile 1960. godine, pošto su se uverile da su glasine koje o njoj kruže tačne. Škola je nazvana „sastajalištem poznatih komunista i njihovih istomišljenika" kao i „školom za obuku komunista."

Druženje gospodina Kinga s komunistima i Komunističkom partijom nije se završavalo samo na sastancima preko vikenda u Hajlender školi, jer su ga komunisti doslovno okruživali dok je planirao svoje aktivnosti u odbrani građanskih prava. Velečasni Jurija J. Filds (Uriah J. Filds), crni sveštenik koji je bio Kingov sekretar, o druženju s njim napisao je sledeće: „King pomaže razvoj komunizma. Okružen je komunistima. To je glavni razlog zbog kojeg sam s njim prekinuo odnose. Slab je na komunizam."

Još jedan čovek je svedočio o umešanosti komunista u Kingov rad. To je bio Karl Prašn (Karl Prussion), bivši dvostruki agent FBIa. Gospodin Prašn je svedočio 1963, a posle pet godina prisustvovanja sastancima Komunističke partije u Kaliforniji: „Zaklinjem se i tvrdim da je na svakom sastanku Martin Luter King uziman za primer osobe koju treba pratiti i podržavati u komunističkoj borbi u mnogim pitanjima rasne politike."

Dakle, gospodin King je, svakako, imao mogućnost da pročita knjigu Jana Kozaka, i bio je okružen onima koji su itekako bili upoznati s metodama komunističkih stratega. King je čak strategiju staviona papir da je svi vide.

Svrhu pokreta za građanska prava su najbolje okarakterisala dvojica bivših predsednika Američkog advokatskog udruženja, Lojd Rajt (Loyd Wright) i Džon Seterfild (John C. Satterfield). O„dostignućima" Pokreta napisali su sledeće: „ To je 10% građanskih prava i 20% proširenja federalne izvršne vlasti. Aspekt građanskih prava ovog zakonodavstva je samo plašt; nekontrolisana federalna izvršna vlast je telo."

Znači, glavni cilj gospodina Kinga bio je da poveća ulogu vlasti u svakodnevnom životu Amerikanaca.

MARTIN LUTER KING (1929-1968), američki crnački sveštenik, osnivač skupa hriićanskh vođa američkog juga (1957), Kao ideolog nenasilja u borbi za rasnu ravnopravnost u SAD, 1964. Dobija Nobelovu nagradu za mir. Četiri godine kasnije, izgubio je život u atentatu.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA IV