Nevidljiva ruka

EKONOMSKI TERMINI

Da bismo čitaocu olakšali razumevanje viđenja istorije kao zavere, biće od pomoći da na ovom mestu definišemo neke ekonomske termine.

Dva takva termina su:

-potrošna roba: koja se nabavlja da bi se trošila (hrana, piće, itd),

-kapitalna dobra: sredstva koja se koriste za proizvodnju potrošne robe.

Razlika između ova dva ekonomska termina može se ilustrovati jednostavnim primerom kakav je neko primitivno pleme u dalekoj džungli. Njihov jelovnik sastoji se, recimo, od zeca (potrošne robe), koji prvo mora da bude uhvaćen da bi mogao da bude pojeden. Plemenski lovac je brzo naučio da je zec izuzetno hitar i da je prilično teško obezbediti dnevni obrok. Ali, koristeći svoju inteligenciju, lovac pronalazi primitivnu praćku koja će mu pomoći prilikom hvatanja potrošne robe. U momentu kada je načinio praćku, postao je kapitalista, zato što je praćka kapital: pomaže lovcu da dobije potrošnu robu.

Moguće je stoga kapitalizam ovako definisati:

Kapitalizam je svaki sistem koji koristi kapitalna dobra za dobijanje ili proizvodnju potrošne robe.

Zapažate da su po ovoj definiciji čak i najprimitivniji sistemi kapitalistički ukoliko koriste kapitalna dobra za zadovoljenje svojih potreba u potrošnoj robi.

Ako nastavimo tom logikom, onda je praćka efikasna samo ako lovac pristane da je upotrebi, a bez njegovog napora ona je beznačajan komad drveća. Praćki lovac daje svrhu samo ako je upotrebljava. Iz ovoga sledi da sticanje potrošne robe ne zavisi isključivo od kapitalnih dobara već i od onoga ko taj capital koristi. Ljudski rad je ključni sadržaj svake kapitalističke ekonomije. Bez ljudskog rada potrošna roba ne bi bila proizvedena. Ako lovac ne bi želeo da obezbedi potrebnu potrošnu robu korišćenjem svog kapitalnog dobra, ostao bi gladan, kao i svi ostali koji zavise od njegovog rada. Povećanje broja saplemenika koji poseduju kapitalna dobra, tj. praćke, ni u kom slučaju neće olakšati problem. Jedini način sricanja potrošnerobe za pojedinca jeste korišćenje njegovog kapitala u tu svrhu. I bez takve odluke neće se proizvesti ništa.

Osnovno kapitalističko društvo je ono, dakle, u kojem sve stvari postaju kapitalna dobra, uključujući i individualni rad svih pojedinačnih radnika koji pripadaju društvu. Pojedinac i sam postaje osnovno kapitalno dobro, jer bez njegovog rada ne bi bila proizvedena potrošna roba.

Za neke, na žalost, logično proizlazi da društvo ima pravo da osigura da se taj rad obavlja u cilju proizvodnje, čak i ukoliko pojedini članovi društva ne žele da bilo šta proizvode.

Sovjetski Savez je, na primer, prisiljavao ljude (osnovna kapitalna dobra) da rade protiv svoje volje. Sledeći članak, iz 1974, svedoči da je SSSR koristio prinudni rad:

„Sovjetski Savez je zvanično prozvan, prema pravilima Međunarodne organizacije rada, što nije ispunio svoje obaveze i poštovao zabranu korišćenja prinudnog rada... te obaveze proističu iz ugovora koji je Moskva ratifikovala 1965. godine, po kojem je bila obavezna da se drži međunarodnih standarda koji zabranjuju 'prinudni ili prisilni rad u svim oblastima'. Grupa eksperata je u izveštaju istakla... da sovjetski zakon dozvoljava da se 'besposličari' kažnjavaju sa po godinu dana zatvora ili kaznom popravnog rada', ukoliko odbiju da prihvate posao koji im se dodeli."

Pošto je svakom društvu da bi preživelo potrebna potrošna roba, sledi da mu je produktivni rad svih njegovih članova neophodan, ili će propasti.

Postoje samo dva načina pomoću kojih se ova roba može proizvesti: ili korišćenjem prinude protiv onih koji proizvode ili putem stvaranja ekonomske sredine u kojoj je pojedinac ohrabren da proizvodi maksimalnu količinu potrošne robe.

Sva kapitalistička društva brzo su otkrila da svako kapitalno dobro ima tendenciju da se, vremenom, i zbog korišćenja pokvari, i da tako izgubi svoju upotrebnu vrednost. Kada se praćka u primitivnim društvima iskrivi ili pokvari, postaje bezvredna. Kada se ovo dogodi, lovac mora da odbaci beskorisno kapitalno dobro i pravi zamenu.

Ali i ostala kapitalna dobra, ljudi sami, takođe vremenom gube svoju upotrebljivost. Zamaraju se, stare i povreduju. Postoje danas društva koja su tako odbacila umorna, stara i povređena kapitalna dobra-ljude, kao što plemenski lovci odbacuju slomljene praćke. Jedno takvo društvo je Sovjetski Savez. Rus Igor Guzenko potvrđuje sve ovo u knjizi Gvozdena zavesa: „Lišnjeci je ruska reč za stare i bolesne koji su postal nepotrebni... Kao ubeđeni mladi komunista, nisam smatrao da je taj izraz nešto monstruozno. To mi je onda izgledalo praktično. Kao komsomolci (komunistički omladinci), mi smo došli do zaključka da kada neko postane lišnjec (istrošeno kapitalno dobro), treba da bude obavezan da svoju zemlju liši beskorisnog potrošača na taj način što mora da skupi hrabrosti i da počini samoubistvo. Takvo mišljenje je toliko ohrabrivano širom zemlje da je, čak i danas, stopa samoubistava u SSSR-u viša nego bilo gde u svetu."

Kakva je razlika između komunističkog sistema i kapitalističkog sistema Sjedinjenih Država? U oba se koriste iste vrste kapitalnih dobara: fabrike, železnice i drugi faktori proizvodnje.

Razlika je u vlasništvu nad ovim dobrima. U komunizmu je država vlasnik dobra, a u sistemu slobodnog preduzetništva, što je bolje ime za američki ekonomski sistem, vlasnici kapitalnih dobara su pojedinci.

Ukratko, razlika između dva sistema može se prikazati ovako:
KAPITALNA DOBRA

EKONOMSKI SISTEM	VLASNIK	KONTROLOR
Slobodno preduzetništvo	Privatni vlasnici	Privatni vlasnici
Komunizam	Država	Država

Kontrola nad faktorima proizvodnje jednako je važna kao i vlasništvo. Ko je vlasnik automobila, beznačajno je ako ga vozi (kontroliše) neko drugi.

U prethodnu definiciju nije uključen jedan ekonomski sistem: sistem u kojem privatnici posedujufaktore proizvodnje, ali ih država kontroliše. Taj sistem zove se fašizam. Može se dodati prethodnoj tabeli:

KAPITALNA DOBRA

EKONOMSKI SISTEM	VLASNIK	KONTROLOR
Slobodno preduzetništvo	Privatni vlasnici	Privatni vlasnici
Fašizam	Privatni vlasnici	Država
Socijalizam- komunizam	Država	Država

Možda je najpoznatiji zatvorenik fašističkog ekonomskog sistema bio titularni predsednik vlade u Italiji pre i za vreme Drugog svetskog rata, Benito Musolini (Benito Mussolini). Pričalo se da premijer Musolini, ubeđeni socijalista, nije želeo da se suprotstavi Katoličkoj crkvi u Rimu i Papi, koji su na teritoriji Italije, jer se bojao da bi se Crkva mogla zvanično usprotiviti ekonomskom sistemu koji ne bi bio po volji crkvenoj hijerarhiji. Dobro se znalo da se Crkva dugo suprotstavljala bilo kakvom obliku socijalizma (vlasništvu i kontroli imovine od strane države), tako da je Musolini, svestan da je kontrola jednako važna kao i vlasništvo, zatražio od Italijana da podrže kompromis koji je ponudio: fašizam, ekonomski sistem u kojem bi katoličko stanovništvo legalno posedovao svoju imovinu u saglasnosti sa željom Pape i Crkve a država bi nad njom imala kontrolu. Ta mreža je bila istovetna kao i ona koju su bacali socijalisti: država bi, ustvari, posedovala faktore proizvodnje putem kontrole nad njima... „Fašizam priznaje zakonsko pravo na privatno vlasništvo...Takvo vlasništvo, ipak, u praksi malo znači, jer država može da kaže vlasniku šta da proizvodi, koje cene da odredi i šta da čini s profitom."

Oni koji se zalažu da kapitalna dobra treba da budu u vlasništvu i pod kontrolom države često opravdavaju svoj stav izjavama da to čine u ime siromašnih, radnika, starih ili neke druge manjine za koju se smatra da se njen glas ne može čuti u društvu, i koja ne može biti u poziciji da poseduje bilo kakvo kapitalno dobro. Međutim, oni koji gube iz vida čovekovo od Boga dato pravo na posedovanje privatne svojine, propuštaju da vide i vezu između prava na privatnu svojinu i prava na sopstveni život. Socijalisti/komunisti su ti koji podržavaju pravo države na to da poseduje sva kapitalna dobra. A uz to, oni podržavaju i pravo države na to da deli imovinu između onih koji imaju različite količine dobra. Kada ovaj proces jednom započne, država mora da odluči ko če primiti društveni višak. Iz toga logično proizlazi da država ima pravo da ograničava živote onih za koje ne smatra da su vredni dobijanja dela tog viška.

Čovek koji se mnogo zalagao da se ovaj detalj istakne bio je Džordž Bernard Šo (George BernardShaw), pisac i vodeći socijalista svoga doba. Gospodin Šo je napisao knjigu pod naslovom ‘’Vodič u socijalizam za inteligentnu ženu’’, u kojoj se detaljno pozabavio ovim problemom.

Jasno sam rekao da socijalizam znači jednakost prihoda ili ništa. U socijalizmu vam neće biti dozvoljeno da budete siromašni. Na silu če vas hraniti, oblačiti, dati vam krov nad glavom, učiti I zapošljavati, hteli vi to ili ne. Ukoliko se otkrije da imate karakter i osobine vredne svih ovih muka, možete na fini način biti uklonjeni. Ali sve dok vam je dozvoljeno da živite, morate da živite dobro."

Socijalistička vlast če svakome dozvoliti da živi (njihovo pravo na život postaje privilegija, ali samo dok smatra da je taj pojedinac vredan „svih ovih muka"). No, oseti li vlast da je vrednost (upotrebna) nekog pojedinca opala, ona život toga pojedinca može dokrajčiti na neki neodređeni, „fini način".

Gospodin Šo je povezao ekonomsku filosofiju socijalizma sa istinom da je ljudski rad suština proizvodnje svih kapitalnih dobara, pa po njemu proizlazi da oni koji ne proizvode nemaju prava na život. Evo šta je izjavio: „Prisilni rad, sa smrću kao konačnom pobedom, jeste kamen temeljac socijalizma."

U socijalističkom poretku pojedinac ne treba da bude slobodan i poredak nije ni napravljen da bi on bio slobodan. Karl Kaucki (Karl Kautski), jedan od vodećih teoretičara socijalizma, je napisao: „Socijalistička proizvodnja nije kompatibilna sa oslobođenjem rada, to jest sa slobodom radnika da radi kada ili kako želi. U socijalističkom društvu sve proizvodne snage biće u rukama države i ona će biti jedini poslodavac; izbora neće biti."

Dokaz da ovaj argument Kauckog može postati zvanična politika vlasti nalazimo u (nacional) socijalističkoj Nemačkoj, pred sam Drugi svetski rat: „Ni jedan nemački radnik nije mogao da promeni posao bez odobrenja, dok je zbog neopravdanog odsustva s posla mogao da završi i u zatvoru."

Očigledno, ovaj tip vlasti nije popularan medu radničkom klasom, koju, navodno, ekonomska filosofija socijalizma treba da usreći. Znači, potrebno je obmanuti radnika i naterati ga da podrži teoriju koja je potpuno različita od socijalizma koji će radnik iskusiti onda kad socijalisti dođu na vlast. Problem je samo kako prikriti istinu od radnika. Norman Tomas (Norman Thomas), vodeći američki socijalista i predsednički kandidat Socijalističke partije nekih dvadesetak godina (sve do svoje smrti), izjavio je sledeće: „Narod u Americi nikada neće svesno usvojiti socijalizam, ali pod firmom liberalizma, usvajaće svaki fragment socijalističkog programa, sve dok jednog dana Amerika ne postane socijalistička zemlja. A narod neće ni znati kako se to dogodilo."

Gospodin Tomas, kao dokazani socijalista, nikada nije imao uspeha u predsedničkoj trci, ali je,svejedno, bio veoma zadovoljan napretkom socijalizma. Amerikanci su kupovali njegove ideje, birajući druge koji se nisu identifikovali kao socijalisti, ali su podržavali ekonomske i političke ideje socijalističke partije. Tomas je napisao: „...Ovde, u Americi, usvojeno je više ideja koje su hvaljene ili napadane kao socijalističke nego što sam i pretpostavljao da je moguće bez pobede socijalista na izborima." SjedinjeneDržave čine pod Ajzenhauerom (Eisenhower) veći korak ka socijalizmu nego pod Ruzveltom (Roosevelt). Mnogi bi se složili da je predsednik Ruzvelt dao vlastima veću kontrolu nad činiocima proizvodnje od bilo kog drugog predsednika, ali malo bi njih poverovalo da je Ajzenhauer učinio i više od Ruzvelta. Predsednički kandidat socijalista hvalio je „nesocijalistu, zagovornika slobodnog preduzetništva" Dvajta Ajzenhauera zbog njegove podrške socijalističkim programima. Ovo znači da je socijalizam bio skriven od naroda u Americi. Njega su lagali ljudi koje bismo mogli nazvati „prikrivenim socijalistima". Neko je nekada obmanu opisao kao „gledanje u jednom pravcu, a kretanje u drugom". Strategija glasi: obećati narodu jednu stvar, a učiniti sasvim drugo. Nikako ne sme izaći na videlo da ti, kao kandidat za neku funkciju, podržavaš socijalizam, ili da si socijalista, čak i ako su programi za koje se zalažeš, pošto si izabran, zaista socijalistički po svojoj prirodi. I nikada ne smeš doneti toliko socijalizma da Amerikanci otkriju pravu prirodu igre iuklone te sa položaja.

Artur Šlezinger, mlađi (Artur Schlesinger, Jr), poznati istoričar izneo je program davanjasocijalizma u malim dozama američkom narodu: „Ukoliko socijalizam treba da očuva demokratiju, on morada bude postignut korak po korak, na takav način da ne razori strukturu običaja, zakona i međusobnog poverenja... Izgleda da nema bitnijih prepreka u postepenom napredovanju socijalizma u SjedinjenimDržavama putem serije nju dilova..."

Razlog zbog kojeg socijalisti moraju da obmanjuju građane koji ne sumnjaju razjasnio jelondonski „Sandej tajms" koji je definisao socijalizam kao: „takmičenje bez nagrada, dosadu bez nade, rat bez pobede i statistiku bez kraja."

Drugačije rečeno, većina ljudi ne želi socijalizam i ne želi da živi pod socijalističkom ekonomijom, tako da socijalisti moraju da pribegavaju varanju i obmanjivanju putem gomile neistina koje ljudima nude lažljivi političari.

Zbog onih koji teraju mak na konac, pogledajmo ima li razlike između socijalizma i komunizma.

Odsustvo suštinskih razlika objašnjeno je ovako:

„Ne postoji ekonomska razlika između socijalizma i komunizma. Oba termina... označavaju isti sistem... društvenu kontrolu nad sredstvima proizvodnje, koja je različita od privatne kontrole. Ova dva termina, komunizam i socijalizam, sinonimi su."

Ovakav stav je potvrdio niko drugi do nedavno preminuli komunistički lučonoša, maršal Tito, jugoslovenski diktator, koji je rekao: „Komunizam je, jednostavno, stanje kapitalizma u kojem država ima apsolutno vlasništvo nad svime, uključujući tu i sav ljudski rad."

Zapažate da je maršal Tito potvrdio da je sve, čak i ljudski rad, kapitalno dobro pod komunizmom. Možda je jedina razlika između ova dva sistema u sledećem: komunisti spremno priznaju da je i sam čovek kapitalno dobro, dok socijalisti to skrivaju. Ali u oba sistema pojedinac i sve ono što on proizvede pripadaju državi.

Mnogi komunisti su ovaj stav izneli potpuno jasno u svojim delima. Karl Marks, takozvani „otac modernog komunizma", jednom je napisao: „Od svakoga prema sposobnostima, svakome prema potrebama."

Ova osnovna dogma komunizma postala je princip u sovjetskom Ustavu, pa se tako u njemu kaže: „Član 12: U SSSR rad je dužnosti pitanje časti za svakog telesno sposobnog građanina, u saglasnosti sa principom: 'Ko ne radi, neće ni da jede'. U Sovjetskom Savezu na snazi je socijalistički princip: 'Od svakoga prema sposobnostima, svakome prema radu'."

Interesantno je da je poslednja reč u Marksovom diktatu izmenjena, pa umesto „potreba" stoji„rad". Primetili ste da „onaj ko ne radi ne treba da jede". Kako ovakav sistem obezbeđuje one koji nisu sposobni za rad? Na ovo pitanje odgovorili su drugi, od kojih je jedan tvrdio da takvi pojedinci „mogu na fininačin biti uklonjeni". Neki su predlagali samoubistvo kao rešenje (kada postanu „lišnjeci"). Drugim recima,uspostavljanje principa po kojem se kapitalno dobro, kada postane nesposobno da proizvodi, eliminiše, čak iako je to kapitalno dobro ljudsko biće.

Kada socijalista / komunista jednom odluči da država postoji da bi raspodeljivala potrošnu robu I kapitalna dobra, onda mu priliči da se bavi politikom. Sem Braun (Sam Brown), jedan od saradnika predsednika Džimija Kartera (Jimmy Carter), izjavio je: „Politika je dobra za preraspodelu moći i bogatstva."

Uviđate da je gospodin Braun priznao da je politički proces preraspodele dobara „borba", što znači da ima onih koji neće želeti da se odreknu svoje imovine. Iako on to nije pomenuo, čovek može da se zapita šta je gospodin Braun poželeo da učini sa onima koji se odupiru.

Još jedan „prikriveni komunista" koji se saglašava s tezom da vlast postoji da bi delila višak dobra izjavio je sledeće: „Pokušaćemo da uzmemo sav onaj novac za koji smatramo da se nepotrebno troši, a uzećemo ga od onih koji ga imaju i dati onima koji ga nemaju, a tako im je potreban."

Vidite da je ova izjava gotovo identična sa rečima komuniste Karla Marksa, koji je, da vas prvo podsetim, napisao: „Od svakoga prema mogućnostima, svakome prema potrebama."Samo su reći nešto izmenjene. To znači da je govornik, „prikriveni komunista", podržao marksističku filosofiju po kojoj vlast postoji da bi uzimala od jednih i davala drugima. Oni koji znaju predsednika Lindona Džonsona (Lyndon Johnson), autora pomenute izjave i njegovo Veliko društvo, znaju da je njegov cilj zaista bio redistribucija bogatstva: od bogatih ka siromašnima. Retko ko se, međutim, usudio da uporedi Džonsonovu upravljačku filosofiju sa delima i učenjima Karla Marksa. Ali, poredenje je neminovno: delovanje i njegovi rezultati su isti, zvali se oniveliko društvo ili marksizam. Oboma im je cilj preraspodela bogatstva prema vlasti. Međutim, ovakva poređenja jednostavno nisu u modi.

Ponekad, podrška marksističkoj filosofiji svrhe vlasti dolazi od „poštovane desnice", znači od onih od kojih čovek nikada ne bi očekivao da su „prikriveni komunisti".

Uzmimo, na primer, razmišljanja o ovoj temi dvojice poštovanih „konzervativaca sa desnice". Jedan od njih je napisao: „Kongres bi trebalo da odredi fondove socijalne pomoći onim državama čiji je prihod po glavi stanovnika ispod nacionalnog proseka". Ovaj autor zastupao je novu vrstu marksizma, „odsvake države prema njenim mogućnostima, svakoj državi prema njenim potrebama." To je čist marksizam, s tom razlikom što je autor umešao i državne i federalne vlasti, dok je Marks predvideo samo federalnu vlast.

Ovo je samo proširenje marksizma za jedan korak: rezultat je isti. Vlasništvo, kao i ranije, preraspodeljuje vlast. Šokantno je to što je ova nova misao došla iz pera Vilijema F. Baklija (William F. Buckley), koji bi se teško mogao označiti kao Marksov sledbenik. No njegova namera je ista kao i Marksova: korišćenje vlasti u cilju preraspodele potrošne robe i kapitalnih dobara.

Nešto drugačiji metod preraspodele od strane vlasti predložio je još jedan viđeniji „konzervativni desničar". Njegov predlog nazvan je „negativnim porezom na prihod". Prema ovoj ideji, oporezivanje prihoda bio bi metod redistribucije bogatstva. Predloženo je da pojedinci siromašnog statusa prikažu svoje stanje na formularu za prijavu prihoda, da bi vlast mogla da uzme deo poreza od bolje stojećih građana i da ih preraspodele tom sloju siromašnijih u vidu poreskog „refundiranja". Ovakav način sigurno bi zadovoljio sve one koji bi želeli da vlast sprovodi raspodelu putem poreza i taksa, ali koji ne bi želeli da se otvoreno zalažu za marksističku „levicu" koja otvoreno brani marksizam. Znači, ukoliko nekome smeta to što ga mogu proglasiti marksistom, on nalazi oduška u podržavanju predloga koje iznose pojedinci s „konzervativne desnice", kao što je profesor Milton Fridman (Milton Friedman), „ekonomist slobodnog preduzetništva" i tvorac predloga o „negativnom oporezivanju."

Ponekad se u raspravu o raspodeli prihoda umešaju i članovi klera. Evo izjave pape Pavla VI, koji je na Uskrs 1967. rekao sledeće:

„Ali u današnje vreme ni jedna zemlja ne može da svoja bogatstva zadrži samo za sebe. Sada bi trebalo da bude normalno da razvijene nacije pomažu nerazvijenima, nekim dogovorenim procentom viška svog prihoda." Dakle, ovde i Papa govori u skladu sa principom „Od svake nacije prema njenim mogućnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama.

"Ipak, Amerikanci ne moraju da očajavaju: američka vlada spašće ih od tog groznog socijalizma.

„Administracija pokreće borbu protiv socijalizma", glasi naslov jednog članka napisanog 26. januara 1975. U tekstu se kaže: „Zabrinuta zbog onoga što liči na kretanje ka socijalizmu, Fordova (predsednika Džeralda Forda ) administracija pokreće veliku kampanju za obuzdavanje rasta premija u socijalnoj zaštiti i drugim programima preraspodele prihoda."

Pisac ovog članka obavestio je čitaoce da je cilj programa socijalne zaštite... „preraspodela prihoda". Čovek mora zaista da se divi mudrosti administracije u prikrivanju ove činjenice od onih koji su verovali da je program namenjen kao pomoć delu populacije koji je stekao uslove za penziju. U tekstu se dalje kaže da je glavna briga Fordove administracije, u stvari, povećanje troškova za socijalno osiguranje koje se penje prema cifri koja predstavlja polovinu ukupnog bruto nacionalnog dohotka. Ukoliko bi se ovodogodilo, Sjedinjene Države bile bi nepovratno na putu ka kontrolisanoj ekonomiji (fašizmu).

Krajnji cilj svih ovih tema preraspodele prihoda je kontrola nad ljudima. To je najbolje ilustrovao Lav Trocki (Leon Trotsky), jedan od osnivača sovjetske Rusije, 1917. godine, kada je napisao: „U zemlji u kojoj je država jedini poslodavac, opozicija (državi) znači smrt od gladi. Stari princip... ko ne radi neće ni jesti zamenjen je novim... 'ko se ne pokori, neće jesti'."

Krajnji stupanj komunizma je potpuna kontrola nad celim čovečanstvom. Celokupan ljudski rad pripada državi, a radnik koji ne bude radio biće izgladnjivan dok se ne pokori ili ne umre. Upravo se u ovome vidi razlika između socijalizma i komunizma: to je odnos prema onima koji nisu voljni da rade. Socijalisti žele da ih „uklone na fini način", dok komunisti žele da ih izgladne do smrti. Čini mi se da je ova razlika jedva vredna spora.

Socijalistička mašina polako se upinje ka potpunoj kontroli tržišta. Sledeći logičan korak na ovom usponu jeste da država postane krajnji poslodavac svima zaposlenima i da izdaje „radničke karte", tako da vlast može da određuje ko će imati privilegiju da radi. Bez te karte, radnik neće moći da nađe posao. LavTrocki nije predložio kartu, ali bi sigurno podržao koncept koji je u saglasnosti sa principom „ko se ne pokori, neće jesti."

Predlog o radnim kartama koje bi se izdavale Amerikancima bio je ideja Bendžamina Siviletija(Benjamin Civiletti), državnog tužioca u vreme mandata bivšeg predsednika Džimija Kartera, prema članku„Asošijeted presa" od 28. juna 1980. Naslov glasi: „Sivileti zahteva karte za sve radnike u SjedinjenimDržavama"! „Državni tužilac Bendžamin Sivileti juče je izjavio da se zalaže da svi Amerikanci i strani radnici u ovoj zemlji imaju 'radne karte' kada žele da se prijave za neki posao."

U novinama „Arizona dejli star" pojavio se i ovakav članak u vezi s radničkim kartama: „Senator Denis de Konsini (Dennis de Concini), demokrata iz Arizone 'nije protivan' uvođenju nacionalnih radničkih karata da bi ograničio priliv inostranih radnika."

Tekst se, zatim, bavi različitim senatorima koji su podržavali zakonodavnu meru koja bi zahtevala lične karte za sve Amerikance, što bi ukinulo svaku mogućnost „prihoda onima koji ovde dolaze

ilegalno".

Prema tom predlogu, od podnosioca zahteva za posao uvek bi se tražilo da pokaže takvu spravu. Ilegalni useljenici ne bi, naravno, imali te karte i stoga ne bi mogli da dobiju posao, bar prema rezonovanju onih koji podržavaju ovaj zakonski projekt. Kako bi se rešio problem onih Amerikanaca koji smatraju da je nešto ovako neustavno, ovaj članak nije objasnio. Šta bi se sa ovakvim „otpadnicima" dogodilo nije vredno ni pomena.

Jedan napis koji se pojavio 21. marta 1982. trebalo bi da bude interesantan za pristalice predsednika Ronalda Regana (Ronald Reagan), koji su ubeđeni da njihov „konzervativni" predsednik nikada ne bi dozvolio takvo gaženje Ustava kao što je uvođenje nacionalnih identifikacionih (ličnih) karata. Članak je nosio naslov: „Regan 'otvoren' prema uvođenju nacionalnih ličnih karata", i sadržao je sledeći komentar:„Prvi put Reganova administracija nagovestila je da nije protiv planova za uvođenje ličnih karata širom nacije, kako bi se sprečilo ilegalno useljavanje.

Znači, sada se vidi zašto vlasti Sjedinjenih Država čine više na sprečavanju imigracije miliona stranih državljanja. Problem ilegalnog useljavanja služi da bi se opravdalo „rešenje" kao što je uvođenje ličnih karata. Amerikanci moraju da dobiju lične karte, a granice moraju da padnu da bi postojao razlog za izdavanje karata.

Vijetnamski komunisti očigledno nemaju problem ilegalnog useljavanja, pa su izbegli sve formalnosti oko izdavanja karata svojim radnicima. Oni su, jednostavno, izabrali da putem radio emisije izdaju sledeće naređenje: „Svi građani sposobni za rad moraju apsolutno poštovati državna naređenja o radnoj mobilizaciji i ispuniti svaku obavezu i zadatak koji im država odredi. Oni koji ne žele da rade ili ne izvrše državna naređenja biće na to prinuđeni sa ciljem da budu korisni našem društvu."

Jedan severnovijetnamski general tokom rata je otvoreno izjavio da komunisti prema ljudskom životu gaje samo prezir. Evo šta je rekao: „Svakog minuta stotine hiljada ljudi umire širom sveta. Život ili smrt stotinu, hiljadu ili deset hiljada ljudskih bića, čak i ako su naši zemljaci, zaista predstavlja tako malo."

Srećom po one koji vole slobodu, povremeno se javljaju rečiti govornici koji dižu glas i suprotstavljaju se mešanju vlasti u svaki aspekt ljudskog života, a njihove reći su britke i pogađaju cilj.Takav govornik bio je Tomas Džeferson. Njegove reći su sledeće: „Najbolja je ona vlast koja najmanje upravlja."

Na svakog zastupnika ovakvih teza dolazi po jedan isto tako rečit govornik koji traži sve više i više upliva vlasti. Uzmimo kao primer ovu izjavu bivšeg senatora Džozefa Klarka (Joseph Clark):

„Obim, domet i kompleksnost vlasti rastu, i verovatno će nastaviti to da fine... Braniću stav da je ovakav porast dobar a ne loš. Mi smo dosegli tačku na kojoj možemo reći, bar za naše vreme, da Džeferson nije bio u pravu: nije najbolja vlast ona koja najmanje upravlja... Greška u Džefersonovoj argumentaciji je pretpostavka da širenje vlasti vodi ograničavanju ličnih sloboda. To, jednostavno, nije istina."

Ovakvu poziciju još je proširila Fordova Fondacija koja je 1969. objavila delić svojih razmišljanja pod naslovom „Planiranje i participacija", u kojem se kaže:

„Svet je isuviše kompleksan da bi se umanjile moći vlasti. Uloga vlasti se, ako ništa drugo, mora bar ojačati..."

Imamo, dakle, one koji žele da prošire kontrolu vlasti na sve domene ljudskih aktivnosti, i one koji žele da tu kontrolu umanje.

Preostala poglavlja bave se tom bitkom.

I onima koji pobeđuju.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA V