Na ovom mestu bi bilo poželjno dati neke definicije koje bi pomogle čitaocu u daljem razumevanju metoda i motiva onih koji su umešani u zaveru.
Prva definicija je:
Monopol: jedan prodavač određene robe na tržištu.
Postoje dva tipa monopola:
Prirodni monopol: Onaj koji postoji na zadovoljstvo tržišta; ulaz na tržište nije ničim ograničen, osim voljom kupca.
Na primer, vlasnik radnje koja prodaje kućne ljubimce u nekom malom gradu u kojem drugoj radnji ne bi bilo profitabilno da se nadmeće sa već postojećom, ima prirodni monopol.
Prisilni monopol: Vlast stvara monopol, ili mu dozvoljava da postoji, a zatim koristi priliku da bi onemogućila drugima pristup tržištu u cilju eliminisanja konkurencije.
Primer bi mogla da bude neka taksi-kompanija u gradu u kojem je samo njoj dozvoljeno da prevozi putnike uz nadoknadu, a sve to je uređeno nekim Vladinim propisom. Nikome drugom nije dozvoljeno da se nadmeće na tržištu. Cenu koja se naplaćuje utvrđuje vlast.
Prednost monopola je očita: prodavač formira cenu robe (ili usluge). Ona se ne obrazuje međuzavisnošću između prodavca i kupca, u kojoj svaki od njih ima mogućnosti da napravi posao s nekim drugim. Prodavac može da ostvari ogroman profit ukoliko nema konkurencije, posebno ukoliko vlast tom prodavcu osigura da neće imati konkurenciju drugih prodavača.
Prirodni monopoli omogućavaju gramzivim profiterima sticanje velikih profita samo na kratko vreme. Konkurencija se trudi da smanji cenu robe, smanjujući na taj način i profit. Velika bogatstva prave se onda kada monopolista shvati da je tajna dugotrajnog bogaćenja u korišćenju moći vlasti da ostalim prodavcima ograniči pristup na tržište.
Sledeća važna definicija je:
Monopson(ija): samo jedan kupac na tržištu.
Još jednom, kao i kod monopola, postoje dve vrste monopsonije: prirodna monopsonija i prisilna monopsonija.
Kao primer stvaranja monopsonije, uzećemo pokušaj donošenja zakona, 1977. godine, koji bi vladu Sjedinjenih Država učinio „jedinim kupcem uvozne nafte". Time bi privatne naftne kompanije bile isključene iz konkurencije. Prednosti su očigledne. Ukoliko bi prodavac uvozne nafte želeo da je proda u Sjedinjenim Državama, morao bi da je proda po ceni koju bi odredila Vlada, a ta cena ne bi imala mnogoveze sa cenom koja se postiže na slobodnom tržištu.
Treća definicija je:
Kartel: nekoliko prodavača na tržištu koji se udružuju oko formiranja cene robe koja se prodaje.
Postoji jedna velika nepovoljnost vezana za kartel: monopolist mora da deli s drugim prodavcima kako tržište tako i profit.
Jednostavan primer biće dovoljan da se objasni kako ovaj sistem deluje. Prvi proizvođač neke robe ima mogućnosti da formira cenu robe koja obezbeđuje maksimalan profit. Proizvod čija proizvodna cena iznosi 1 dolar može se lako prodati, recimo, za 15 dolara, što prodavcu donosi profit od 14 dolara posvakom prodatom komadu. Međutim, u sistemu slobodnog preduzetništva, gde pristup tržištu nije ograničen, ovakav profit ohrabruje i druge da uđu u takav posao s namerom da prigrabe sav profit, ili bar jedan njegov deo. Drugi proizvod mora da smanji cenu da bi privukao kupca. Kupac, da bi uštedeo, počinje da kupuje kod drugog prodavca. Smanjivanje cene primorava prvog prodavca da i on smanji cenu robi da bi parirao novoj ceni od 14 dolara, ili da čak ponudi cenu od 13 dolara da bi vratio tržište. Ovo snižavanje cena nastavi će se sve dok cena ne dostigne nivo na kojem jedan od prodavaca više neće prodavati svoju robu.
Moguće je da će jedan od prodavača sniziti svoju cenu čak i ispod proizvodne cene robe (njegova prodajna cena biće 50 centi, iako mu je potrebno da izdvoji jedan dolar po komadu da bi je proizveo), pokušavajući da natera svog konkurenta da bankrotira. Ova cena, međutim, ima dve nepovoljnosti.
1.Prodavac koji prodaje svoj proizvod za 50 centi mora da vrati profit koji je prethodno napravio po višim cenama na tržištu, zato što mora da nastavi da plaća sve svoje troškove. Kod ambicioznih monopolista, ovo nije popularno iz očiglednih razloga.
2.Sa smanjenom cenom može se kupiti više proizvoda (kupac sad može da kupi 30 komada po 50centi, umesto jednog za 15 dolara). Ovo znači da će prodavač biti prinuđen da na tržište I kupcima vraća velike delove prethodno zarađenog profita.
Prirodni monopol može se razbiti putem konkurencije bez primene sile vlasti ili pretnje nekom akcijom od strane te iste vlasti.
Postoji još jedna opcija koju, u potrazi za velikim profitima, monopolist ima na raspolaganju. On može da se udruži sa drugim prodavcem i da zajedno sa njim formira cenu, podelivši tržište. Kao što smo ranije rakli, to se zove kartel. Prema međusobnom dogovoru, cena se može ustaliti na 15 dolara i na taj način izbeći sučeljavanje i konkurencija koja obojici smanjuje profite. Ali, kao što smo ranije istakli, ovaj oblik dogovora nije popularan zato što tržište sada mora da se deli, a samim tim se smanjuje i ukupan profit. Jedina prednost je to što se ovim eliminiše samoubilačko nadmetanje.
Kartel, dakle, ponovo vraća cenu na 15 dolara, ali ovako visoka cena izaziva konkurenciju i trećeg prodavca, i ponovo počinje proces nadmetanja. Ni jedan kartel na slobodnom tržištu na kojem je pristup otvoren svima koji žele da prodaju ne može da izdrži snižavanje cena od strane konkurencije. Jedini način da se slomi svaki kartel jeste da se dozvoli svima da se nadmeću.
Ovo ohrabruje članove dvojnog kartela da pozovu i trećeg u kartel, da bi izbegli rat cena koji bi oslabio dva prvobitna člana kartela. Ali, tržište mora da se deli još jednom, ovoga puta na tri dela umesto na dva, ili da je jedinstveno. To, naravno, među monopolistima nije popularno.
Ključ monopolske kontrole nad tržištem leži, dakle, u stvaranju uslova koji onemogućavaju drugima da konkurišu monopolistima. Ovakav aranžman može da se napravi samo sa organizacijom koja ima snagu da se resi konkurencije na tržištu, a to je vlast. Ova organizacija imaće moć da ukine konkurenciju ako monopolisti budu u stanju da njome zavladaju. Taj neizbežni zaključak uskoro je postao očigledan onima koji su hteli da zavladaju tržištem, tako da su monopolisti brzo krenuli u kontrolu vlasti, vršeći uticaj na ishod izbora.
Ovu vezu između monopolista i vlasti lepo je razabrao Frederik Klemson Houv (Frederick Clemson Howe), doktor ekonomije, advokat i specijalni savetnik Henrija Valasa (Henry Wallace), ministra poljoprivrede i Ruzveltovog potpredsednika. Napisao je:
„Evo pravila velikog biznisa: Dobij monopol! Pusti društvo da radi za tebe i zapamti da je politika najbolji biznis, jer je zakonski ovlašćena, povlastice, novčane dotacije ili izuzeća od poreza vredniji su od zlatnog rudnika, budući da ne zahtevaju nikakav rad, ni mentalni ni fizički, da bi se eksploatisali."
Džon D. Rokfeler (Jonh D. Rockffeler) koji je, isto tako, dobro poznavao situaciju, izjavio je:„Konkurencija je greh’’.
O ovoj vezi pisao je i doktor Entoni Saton (Dr. Antony Sut ton), u svojoj knjizi
Vol strit i FDR?
„Stari Džon Rokfeler i drugi kapitalisti XIX veka verovali su u jednu apsolutnu istinu: da se veliko bogatstvo u novcu ne može akumulirati pod nepristrasnim pravilima konkurencije u
laissez-faire (sistemu slobodnog preduzetništva) društvu. Jedini siguran put sticanja masivnog bogatstva bio je monopol: razjuri svoje konkurente, ukini konkurenciju, eliminiši
laissez-faire i, pre svega, zadobij državnu zaštitu za svoju industriju putem uslužnih političara i vladine regulative. Ovo poslednje donosi veliki monopol, a legalni monopol uvek vodi do bogatstva."
U knjizi Vol strit i boljševička revolucija, doktor Saton je dalje razradio ovo svoje stanovište:
„Finansijeri... mogu kontrolom vlasti... mnogo lakše da izbegnu surovost konkurencije. Putem uticaja na politiku mogu da manipulišu policijskom snagom države da bi postigli ono što nisu bili u stanju, ili ono što ih je isuviše skupo koštalo u sistemu slobodnog preduzetništva. Drugim rečima, policijska snaga države bila je sredstvo održavanja privatnih monopola."
Najpoznatiji kartel na svetu je OPEC, organizacija zemalja izvoznica nafte, koji je postao veoma uticajan na svetskom naftnom tržištu. Smatra se da je ovaj kartel uglavno u rukama Arapa. Ima, međutim,dovoljno razloga da se veruje da glavno vlasništvo nad OPEC-om nije arapsko, već internacionalno, uključujući tu i Ameriku.
Doktor Kerol Kvigli je, u odličnoj studiji pod naslovom Tragedija i nada,pisao o naftnom kartelu formiranom 1928. godine:
„Ovaj svetski kartel razvio se iz tripartitnog ugovora, potpisanog 17. septembra 1920, od strane Rojal dač šela, Anglo-Iraniena i Standard oila. Oni su se dogovorili da ustanove cene nafte na svetskomtržištu tako što će naplaćivati fiksnu cenu nafte uvećanu za transportne troškove, a da će višak nafte, koji bimogao da ugrozi dogovoreni nivo cena, skladištiti. Do 1949. godine, kartel je u svom članstvu imao sedam najvećih naftnih kompanija u svetu: Anglo-Iranien, Sokoni-Vekjum, Rojal dač šel, Galf, Esso, Teksako iKalso. (Anglo-Iranian, Socony-Vacuum, Royal Dutch Shell, Gulf, Esso, Texaco i Calso). Ne računajućidomaće američko tržište, Sovjetski Savez i Meksiko, kartel je kontrolisao 32% svetskih rezervi nafte..."
Džejms P. Varburg, koji je poznavao stvari, u svojoj knjizi Zapad u krizi,
nastavio je ovu priču okartelu. Kartel je primio još jednog člana:
„Osam gigantskih naftnih kompanija - od kojih su pet američke . kontroliše snabdevanje naftom nekomunističkog sveta, zadržavajući dogovorene cene koje... donose ogromne profite. Naftne kompanije vade naftu iz bušotina na Bliskom istoku, koje sadrže 90% svih poznatih rezervi u nekomunističkom svetu, po ceni od 20 do 30 centi za barel, a prodaju je po tajno dogovorenoj ceni koja je tokom godina varirala od 1,75 do 2,16 dolara po barelu. Dobijeni profit je, po pravilu, deljen fifti-fifti sa vlastima zemlje u kojoj senafta proizvodi."
Pomoću ovih cifri, lako ćemo izvesti vrednost povećanja cena na današnjem tržištu nafte.
GODINA
|
CENA PRIZVODNJE
|
PRODAJNA CENA
|
PROFIT
|
PROFIT U %
|
1950
|
0,30$
|
2,16$
|
1,86$
|
620
|
1979*
|
3,25$
|
20,00$
|
16,75%*
|
515
|
* računajući 10% godišnjeg povećanja troškova i koristeći OPEK-ovu cenu od 20,00 $ u 1979, profit od16,75$ je približno isti kao i onaj prikazan u Varburgovoj knjizi
Znači, zemlje OPEC-a danas podižu cene nafte sa ciljem da održe procenat svog profita na nivouod pre 30 godina.
Interesantno je da su i doktor Kvigli i gospodin Varburg pisali 1949-1950. godine. OPEC je bio formiran 1951, neposredno pošto su autori istakli da arapske rezerve nafte poseduju nearapske kompanije.
Prosto je nemoguće da su se ove nearapske kompanije odrekle mogućnosti da zarađuju profit od 620%, u korist nacija OPEC-a, kada je on bio formiran.
Ukratko, dakle, ovi dogovori o veštački formiranim cenama (karteli, monopoli, monopsonija) dovode do akumulacije ogromnih količina zapanjujućih bogatstava. Ova kršenja tržišnih pravila opstaju jedino zato što su monopolisti obrazovali (sklopili) partnerstvo sa vlastima, a ono rezultira višim cenama za potrošače.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
GLAVA VIII
Dostları ilə paylaş: | 
