Nevidljiva ruka

Uvod

Ratovi počinju onda kada jedna nacija upadne na teritoriju druge; ekonomske depresije događaju se kada se na tržištu dogode neočekivani lomovi; inflacija se javlja kada cene skaču zbog nestašica; revolucije počinju kada se narod, uvek spontano, digne da bi zbacio postojeću vlast.

Ovo su tradicionalna objašnjenja istorijskih događaja. Sve se odvija slučajno. Ne izgleda da ima ikavih pokretača.

Ovakva objašnjenja ostavljaju u umovima ozbiljnih istraživača mnoga pitanja koja tinjaju. Da li je moguće da su lideri na vlasti i drugi isplanirali ove događaje a zatim ih orkestrirali do postizanja željenih ciljeva? Je li moguće da su čak i velike istorijske katastrofe bile deo ovog plana?

Postoji objašnjenje istorijskih događaja koje na ova pitanja odgovara porvrdno. Ono sezove viđenje istorije kao zavere i predstavlja alternativu viđenju istorije kao slučaja koja je danas na snazi. Moguće je, dakle, sumirati glavne istorijske događaje u dve alternativne škole mišljenja:

Viđenje istorije kao slučaja: istorijski događaji dešavaju se slučajno, bez nekog očevidnog razloga. Vladari nemaju moći da utiču na njih.

Viđenje istorije kao zavere: istorijski događaji odigravaju se prema utvrđenom planu iz razloga koji su ljudima obično nepoznati.

Džejms Varburg (James Warburg) u svojoj knjizi Zapad u krizi, viđenje istorije kao slučaja objašnjava ovako: „Istorija je pisana više slučajem nego namerom, često potpuno iracionalnim delima luđaka."

Sledeći koji je ponudio viđenje istorije kao slučaja za objašnjenje glavnih događaja usvetu bio je Zbignjev Bžežinski (Zbignew Brzezinski), savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Kartera (Carter). Napisao je: „Istorija je mnogo više produkt haosa nego zavere... oni koji kroje politiku sve više su obasuti događajima i informacijama."

Postoje, međutim, i oni koji se ne saglašavaju sa pozicijama Varburga i Bržežinskog. Jedan od njih, na primer, bio je Freklin D. Ruzvelt (Frenklin D. Roosevelt), koji je sigurno video mnogo monumentalnih događaja tokom svoje uzastopne vladavine. Citiram predsednika Ruzvelta:„U politici se ništa ne događa slučajno. Ukoliko se i dogodi, tako je bilo planirano."

Ukoliko su isplanirani događaji štetni, sledi da bi ljudi koji bi u tim događajima patili,delovali tako da događaj na vreme spreče, ukoliko bi za njega unapred saznali. Ljudi očekuju od vlasti da ih zaštiti od štetnih događaja.
Ali, ukoliko se događaj ipak odigra, budući da se od aparata vlasti očekivalo da ga spreči, znači da su organi vlasti podbacili u obavljanju svojih zakonskih dužnosti. Postoje samo dva objašnjenja zbog kojih su zakazali:

1.događaji su ih nadvladali i nisu mogli da budu sprečeni ili

2.događaji su dopušteni jer su vlasti želele da se dogode. Povremeni posmatrači teško mogu da poveruju u to da ovi neverovatni događaji nisu mogli da budu sprečeni, s obzirom da to humani, savesni ljudi ne dozvoljavaju da se štetni događaji odvijaju.

Ukoliko se dogodi da se planirani, neželjeni događaj desi, oni koji su ga planirali, morlisu to da čine u tajnosti kako bi sprečili da te planove otkriju oni koji bi bili pogođeni njihovim dejstvom.

Planeri, koji u tajnosti planiraju događaje koje drugi ljudi ne žele, po definiciji su zaverenici. Vebsterov rečnik definiše zaveru kao: „udruženje ljudi koji u tajnosti rade na ostvarivanju nekog zlog ili nezakonitog cilja."

Zaverenici ne samo da moraju da rade u tajnosti, već moraju da preduzmu sve mogućemere da bi osigurali da se njihovi planovi ne obznane. Prvi zadatak Zavere, dakle, jeste da se ljudi ubede da Zavera ne postoji.

Ovo zadatak otkrivanja mahinacija zaverenika čini još težim.

Postoje tri načina raskrinkavanja Zavere:

Prvi način je da neki zaverenik odustane od Zavere i javno izloži ono što o njoj zna. Ovo zahteva izuzetnu hrabrost od pojedinaca i ovakav način raskrinkavanja Zavere veoma je redak.

Drugi način obuhvata one koji nisu svojevoljno učestvovali u zavereničkom planiranju događaja, a što su to tek kasnije shvatili. Ove osobe, kojih nema mnogo u istoriji, takođe su obznanjivale unutrašnje ustrojstvo Zavere izlažući sebe velikoj opasnosti.

Treći metod otkrivanja Zavere prepušten je istraživačima koji otkrivaju planiranje događaja u prošlosti. Vaš autor je jedan od ovih istraživača.

Ova knjiga stoji na stanovištu da Zavera postoji, i da je ogromnih razmera, duboko usađena i stoga izuzetno moćna.

Ona deluje da bi se postigla apsolutna i brutalna vladavina nad celim čovečanstvom, koristeći ratove, depresije, inflaciju i revolucije za ostvarenje svojih ciljeva. Nepromenljivi cilj Zavere bio je i ostao uništenje svih religija, svih postojećih vlasti i svih tradicionalnih ljudskih institucija i izgrađivanje Novog svetskog poretka (ovu fazu definisaćemo kasnije) na stvorenim ruševinama.

Zapamtite da će Zavera, ukoliko postoji, učiniti sve što može da bi odacila optužbe kako onih koji je istražuju, tako i onih koji tvrde da su joj pripadali.

Postoje i oni koji su, možda i ne shvatajući svoj doprinos proučavanju Zavere, pružili predviđanja o veličini vladajuće grupe.

Jedan od takvih bio je i Valter Ratenau (Walter Rathenau), koji je 1909. godine upravljao nemačkim „General elektrikom". On je rekao: „Tri stotine ljudi, koji se poznaju međusobno,upravljaju ekonomskom sudbinom Evrope, a naslednike biraju isključivo među sobom."

Jedan drugi obavešteni posmatrač, Džozef Kenedi (Joseph Kennedy), otac pokojnog predsednika Džona Kenedija, identifikovao je pojedince koji vode Ameriku. Izjavio je: „Pedeset ljudi vodili su Ameriku, i to je visoka brojka."

Doktor Kerol Kvigli (Dr. Caroll Qyigley), profesor istorije na Univerzitetu Džordžtaun, koji je prethodno predavao na Harvardu i Prinstonu, napisao je knjigu od 1300 stranica, pod naslovom

Tragedija i nada. Ova knjiga, objavljena 1966, bila je, prema autorovim recima, rezultat dvadesetogodišnjeg istraživanja Zavere. Doktor Kvigli zaključuje:

„Postoji, i generacijama je postojala međunarodna mreža anglofila, koja, u izvesnoj meri, deluje na takav način da radikalna desnica veruje da to čine komunisti. U suštini, ova mreža, koju možemo označiti kao Grupu 'Okruglog stola', nema odbojnost prema saradnji s komunistima ili sa bilo kojom grupom, što često i sprovodi u delo.

Znam za operacije ove mreže, jer sam je proučavao dvadeset godina, a dve godine u ranim šesdesetim, bilo mi je omogućeno da proučim njene dokumente i tajne zapise."

No, Kvigli je uradio nešto što niko drugi nije. Priznao je da podržava Zaveru o kojoj je pisao:

„Nemam averziju prema njoj ili većini njenih ciljeva, i ceo svoj život sam joj bio blizak kao i mnogim njenim instrumentima.

Imao sam zamerki, kako u prošlosti, tako i sada na nekoliko njenih delatnosti... ali, u suštini, glavna razlika u mišljenju leži u tome što ona želi da ostane nepoznata a ja verujem u njenu ulogu u istoriji, koja je toliko značajna da zaslužuje da bude poznata."

Krajni cilj ove Zavere jeste vlast. Postoje ljudi koji vlast žele više čak i od materijalnog bogatstva, mada ove dve stvari veoma često idu zajedno. Jedna od tih osoba je i prethodno pomenuti Džozef Kenedi. Spisateljica Perl Bak (Pearl Buck), koja je bila poštovalac porodice Kenedi, napisala je u svojoj knjizi ’’Žene Kenedijevih’’, sledeće:

„Rouz Kenedi (Rose Kennedy), Džozefova žena, znala je da čovek koga ljubi voli vlast više od moći novca. On je želeo moć, vlast, i dobiće je.

Zavera koju doktor Kvigli i drugi vide, zahteva, dakle, i zaverenike, te je logično upitati se zašto bi se poznati i bogati ljudi priključivali jednom takvom poduhvatu. Čovek koji je odgovorio na ovo pitanje bio je pisac Bier Koun (Blair Coan). U knjizi Crveni Veb je napisao: „Odgovor je sasvim obrnut od pitanja: Ovi ljudi (umešani u Zaveru) postaju slavni prvenstveno zbog toga što su deo Zavere."

Dakle, učesnici ne postaju slavni i/ili bogati pa se onda priključuju Zaveri- oni postaju bogati i slavni zato što su pripadnici Zavere.

Ali, koji je njihov motiv? Šta nagoni ljude da jure za bogatstvom i položajima? Bivši kongresmen Džon Smic (John Schmitz) objašnjava da postoji i dodatni cilj: vlast! Ljudi se pridružuju Zaveri da bi došli do novca a onda i do vlasti. Šmic je napisao: „Kad čovek ima novca koliko mu treba, njegov cilj postaje vlast."

Bendžamin Frenklin (Benjamin Franklin) je, objašnjavajući ovu vezu između novca ivlasti, rekao: „Postoje dve strasti koje imaju snažan uticaj na delatnost ljudi. To su... ljubav premavlasti i ljubav prema novcu... kada se ujedine... daju najžešće moguće efekte."

Sama vlast, međutim, ima kvarljiv uticaj na onoga koji je traži. Lord Ekton (Lord Acton) je često citiran zbog svog objašnjenja vlasti: „Vlast kvari; apsolutna vlast kvari apsolutno."

Oni koji žude za vlašću biće iskvareni njome, želeći da namerno izazovu krize, revolucije i ratove sa ciljem da zadobiju još veću vlast. Ova kvarljiva priroda same trke za vlašću objašnjava razloge zbog kojih moralna svest pojedinaca koji niti želi vlast nad drugima niti razume želju za takvom vlašću ne može da shvati zašto bi vlastoljupci želeli da izazovu ljudsku bedu putem ratova, kriza i revolucija.

Drugim rečima, zaverenici su uspešni zbog toga što moralno ispravni građani ne mogu da prihvate činjenicu da postoje osobe koje žele da izvedu neverovatno destruktivna dela protiv drugih ljudi.

Još jedan vlastoljubac, ruski anarhista Mihail Bakunjin, objašnjava da proces kvarenja zahvata čak i one posvećenike slobode kojima je vlast data da bi zaštitili nemoćne: „... posedovanje vlasti pretvara u tiranina čak i najodanijeg prijatelja slobode."

Uživanje u posedovanju vlasti nad drugima opisao je i jedan prijatelj vlastoljubivog Džozefa Kenedija: „Dopada mi se Kenedi. On razume vlast. Vlast je kraj. Koje drugo uživanje postoji osim uživanja u potpunom osećaju kontrole? On bi rekao: „Dajte mi da vidim bilo koji drugi motiv kod ljudi koji komanduju."

Dakle, motiv zaverenika je indentifikovan:

To je vlast!

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

GLAVA I