Pravilnik o nastavnom planu za prvi, drugi, treći I čETVRTi razred osnovnog obrazovanja I vaspitanja I NASTAVNOM PROGRAMU ZA treći razred osnovnog obrazovanja I vaspitanja

Operativni zadaci:

- ovladavanje tehnikom čitanja i pisanja na oba pisma;

- savladavanje proste rečenice (pojam, glavni delovi);

- sticanje osnovnih pojmova o imenicama, pridevima i glagolima;

- postepeno uvođenje u tumačenje osnovne predmetnosti književnog dela (osećanja, događaji, radnje, likovi, poruke, jezičko-stilske karakteristike);

- ovladavanje usmenim i pismenim izražavanjem prema zahtevima programa (prepričavanje, pričanje, opisivanje, izveštavanje);

- postepeno upoznavanje metodologije izrade pismenog sastava.

Jezik

Gramatika

Imenice: zajedničke i vlastite; rod i broj imenica.

Glagoli: radnja, stanje, zbivanje; razlikovanje oblika kojima se označava sadašnjost, prošlost i budućnost. Razlikovanje lica i broja glagola. Potvrdni i odrični oblik glagola.

Pridevi: rod i broj prideva; opisni i prisvojni pridevi.

Rečenica: pojam rečenice; vrste rečenica po značenju: obaveštajne, upitne, uzvične i zapovedne; glavni delovi rečenice - predikat i subjekat; reči koje označavaju mesto, vreme i način vršenja radnje; potvrdni i odrični oblik rečenice.

Uočavanje upravnog govora u tekstu.

Reči koje znače nešto umanjeno i uvećano.

Reči istog oblika, a različitog značenja.

Reči različitog oblika, a istog ili sličnog značenja.

Pravopis

Obnavljanje i vežbe u primeni pravopisnih pravila.

Upotreba velikog slova u pisanju imena naroda, višečlanih geografskih imena, praznika, naslova knjiga, časopisa i novina.

Pisanje datuma.

Pisanje naziva ulica.

Pisanje brojeva slovima.

Pisanje rečce NE uz glagole, prideve i imenice.

Pisanje rečce LI.

Azbuka i abeceda - izgovor napamet i uočavanje primene u spiskovima učenika i sl. Interpunkcijski znak na kraju obaveštajnih, upitnih, uzvičnih i zapovednih rečenica.

Pisanje suglasnika j u rečima (otklanjanje grešaka ako ih učenici čine) - između samoglasnika i - o / o - i;

Pisanje skraćenica tipa: br., uč., str., god. i skraćenice za mere.

Ortoepija

Pravilno izgovaranje glasova Č, Ć, Dž, Đ i H.

Intonacija rečenice: ton i jačina glasa u izgovaranju rečenice; isticanje reči u rečenici (rečenični akcenat); intonaciono podešavanje glasa u izgovaranju obaveštajne, upitne, uzvične i zapovedne rečenice; izgovaranje potvrdnog i odričnog oblika rečenice; značaj brzine i pauze u govoru.

Književnost

Lektira

Lirika

Narodna pesma: Ženidba vrapca Podunavca

Narodna pesma: Dvije seje brata ne imale

Branko Radičević: Cic

Jovan Jovanović Zmaj: Prolećnica

Vojislav Ilić: Prvi sneg

Grigor Vitez: Kakve je boje potok

Desanka Maksimović: Vožnja

Dragan Lukić: Šta je otac

Dušan Vasiljev: Zima

Dušan Radović: Zamislite

Dušan Kostić: Septembar

Branislav Crnčević: Ljutito meče

Ljubivoje Ršumović: Domovina se brani lepotom

Dobrica Erić: Slavuj i sunce

Milovan Danojlić: Ljubavna pesma

Branko Miljković: Pesma o cvetu

Miroslav Antić: Šta je najveće

Običajne narodne lirske pesme (izbor)

Izbor iz poezije Dušana Radovića

Epika

Narodna pesma: Marko Kraljević i beg Kostadin

Narodna basna: Vuk i jagnje

Ezop: Kornjača i zec

Narodna pripovetka: Sveti Sava i seljak bez sreće

Narodne pripovetke: Vetar i sunce; Svijetu se ne može ugoditi

Narodna bajka: Čardak ni na nebu ni na zemlji

Desanka Maksimović: Priča o raku krojaču

Branko Ćopić: Mačak otišao u hajduke

Stevan Raičković: Bajka o belom konju

Branko V. Radičević: Samoća

Grozdana Olujić: Staklareva ljubav

Stojanka Grozdanov - Davidović: Priča o dobroj rodi

Arapska narodna pripovetka: Lav i čovek

Braća Grim: Bajke (izbor)

Maksim Gorki: Vrapčić

Oskar Vajld: Sebični džin

Sun Ju Đin: Svitac traži prijatelja

Pjer Gripari: Zaljubljene cipele

Drama

Dušan Radović: A zašto on vežba

Aleksandar Popović: Led se topi

Jovanka Jorgačević: Nikad dva dobra

Dopunski izbor

Pored navedenih dela, nastavnik i učenici slobodno biraju najmanje dva, a najviše još četiri dela za obradu.

Naučno - popularni i informativni tekstovi

Izbor iz knjiga, enciklopedija i časopisa za decu

Čitanje teksta

Postupno i sistematično navikavanje učenika na doživljajno čitanje teksta kao značajnog preduslova za njegovo valjano tumačenje na času (sa odgovarajućim i primerenim podsticanjem).

Usmereno/istraživačko čitanje u funkciji produbljivanja doživljaja teksta i neposredne pripreme za njegovo tumačenje. Čitanje odlomaka iz teksta radi dokazivanja/obrazlaganja sopstvenih stavova.

Sistematske vežbe u izražajnom čitanju i kazivanju različitih vrsta teksta (postepeno i funkcionalno ovladavanje osnovnim elementima/činiocima dobre dikcije). Čitanje dramskog i dramatizovanog teksta po ulogama radi učenja napamet i scenskog improvizovanja.

Podsticanje i ohrabrivanje učenika da zapisuje svoje utiske o pročitanim tekstovima. Povremeno čitanje i komentarisanje takvih zapisa.

Tumačenje teksta

Slobodno i spontano saopštavanje ličnog doživljaja i prvih utisaka o pročitanom tekstu.

Zapažanje i obrazlaganje osnovne predmetnosti pročitanog teksta (osećanja, pesničke slike, fabula, radnja, informacija). Tumačenje književnih likova. Otkrivanje i slobodno obrazlaganje poruka književnoumetničkog teksta.

Uočavanje i dokazivanje povezanosti/međuzavisnosti kompozicijskih delova teksta. Postepeno uvođenje u razumevanje stilogene funkcije jezika kao sredstva izražavanja u književnoumetničkom tekstu (naročito u lirskoj pesmi).

Simultano usvajanje i upotreba književnih i funkcionalnih pojmova. Dalje negovanje učeničkih navika da svoje stavove dokazuju pojedinostima iz teksta.

Književni pojmovi

Lirika

Ritam; naglašeni i nenaglašeni slogovi; rima. Pesnička slika kao sastavni činilac kompozicije lirske pesme.

Poređenje - prepoznavanje stilskog sredstva.

Porodične narodne lirske pesme, šaljiva pesma, rodoljubiva pesma - osnovna obeležja.

Epika

Fabula: povezanost događaja s mestom, vremenom i likovima.

Književni lik: izgled; govorna karakterizacija književnog lika; odnosi među likovima.

Piščev govor i govor likova.

Razgovor, opis - na nivou prepoznavanja i imenovanja.

Narodna i autorska bajka - prepoznavanje.

Drama

Radnja u drami. Razvoj dramskog sukoba. Dramski lik i glumac. Scenski prostor - na nivou prepoznavanja i spontanog uvođenja u svet dramske/scenske umetnosti.

Funkcionalni pojmovi

Podsticanje učenika da shvataju i usvajaju sledeće pojmove: slično, različito, suprotno, izražajno; zapažanje, ponašanje, postupak, ubedljivo, neočekivano; snalažljivost, radoznalost.

Jezička kultura

Osnovni oblici usmenog i pismenog izražavanja

Prepričavanje sadržine tekstova, igranih i animiranih filmova, pozorišnih predstava, radijskih i televizijskih emisija za decu - detaljno (opširno), po zajedničkom i individualnom planu; sažeto prepričavanje po zajedničkom i samostalno sačinjenom planu za prepričavanje.

Pričanje o doživljajima i događajima, stvarnim i izmišljenim (naročito u funkciji stvaranja pogodne atmosfere za čitanje i tumačenje teksta). Pričanje prema slici sa celovitim događajem po zajedničkom i samostalno sačinjenom planu. Pričanje po zadatim rečima. Nastavljanje priče podstaknuto datim početkom.

Opisivanje ljudi i prirode: spoljašnja obeležja osobe koja se opisuje (fizički portret), njene osnovne karakterne crte (duhovni profil) i ponašanje u konkretnim životnim okolnostima (postupci, reakcije, govor). Kolektivna i samostalna posmatranja prirode (šetnja, izleti, posete, dokumentarni filmovi) na osnovu kojih se uvežbava opisivanje uočljivih i zanimljivih pojedinosti koje su međusobno povezane. Samostalno biranje motiva i izdvajanje detalja koji učenika posebno zaokupljaju i podstiču na opisivanje - najčešće u pismenom obliku. Uvežbavanje planskog pristupa u opisivanju (zajednički i individualni planovi/podsetnici za opisivanje).

Izveštavanje - sažeto informisanje o sebi (kratka autobiografija).

Usmena i pismena vežbanja

Ortoepske vežbe: uvežbavanje pravilnog izgovora reči, iskaza, rečenica, poslovica, kraćih tekstova; slušanje zvučnih zapisa, snimanje čitanja, analiza snimka i odgovarajuće vrednovanje.

Ortografske vežbe: prepisivanje teksta sa ćirilice na latinicu. Uvežbavanje čitkog i urednog rukopisa, uz primenu pravopisnih pravila. Prepisivanje teksta sa datim zadatkom.

Diktati: sa dopunjavanjem, autodiktat, izborni diktat, kontrolni diktat.

Leksičke i semantičke vežbe: osnovno i preneseno/figurativno značenje reči, građenje reči - formiranje porodica reči; iznalaženje sinonima i antonima, uočavanje semantičke funkcije akcenta; neknjiževne reči i njihova zamena jezičkim standardom.

Sintaksičke i stilske vežbe: dopunjavanje iskaza različitim mogućnostima u skladu sa ponuđenom govornom situacijom, proširivanje rečenice unošenjem ličnog tona, sažimanje rečenice radi pojačanja njene informativne moći i dr.

Intonaciono podešavanje glasa u izgovoru pojedinih rečenica (obaveštajne, upitne, uzvične i zapovedne) ili nekih njihovih delova (rečenični akcenat). Uvežbavanje podešavanja reda reči prema komunikativnim potrebama u kontekstu.

Kazivanje napamet naučenih tekstova (lirskih, epskih i dramskih).

Scensko prikazivanje dramskog i dramatizovanog teksta.

Zagonetanje i odgonetanje, sastavljanje i rešavanje rebusa i ukrštenih reči. Služenje rečnikom i enciklopedijom za decu i pisanje sopstvenog rečnika.

Negovanje kulture slušanja sagovornika; pisanje pisma, čestitke i razglednice.

Slušanje i vrednovanje govora i razgovora u emisijama za decu na radiju i televiziji.

Sistematsko uvođenje u način planiranja (izrada podsetnika) i pisanja tzv. slobodnih pismenih sastava.

Dva pismena zadatka - jedan u prvom i jedan u drugom polugodištu.

Način ostvarivanja programa

Jezik (gramatika i pravopis)

U nastavi jezika učenici se osposobljavaju za pravilnu usmenu i pismenu komunikaciju standardnim srpskim jezikom. Otuda zahtevi u ovom programu nisu usmereni samo na jezička pravila i gramatičke norme već i na njihovu funkciju. Na primer, rečenica se ne upoznaje samo kao gramatička jedinica (sa stanovišta njene strukture), već i kao komunikativna jedinica (sa stanovišta njene funkcije u komunikaciji).

Osnovni programski zahtev u nastavi gramatike jeste da se učenicima jezik predstavi i tumači kao sistem. Nijedna jezička pojava ne bi trebalo da se izučava izolovano, van konteksta u kojem se ostvaruje njena funkcija. U I i II razredu u okviru vežbi slušanja, govorenja, čitanja i pisanja učenici zapažaju jezičke pojave bez njihovog imenovanja, da bi se od III do VIII razreda u koncentričnim krugovima i kontinuiranim nizovima gramatički sadržaji izučavali postupno i selektivno u skladu sa uzrastom učenika.

Postupnost se obezbeđuje samim izborom i rasporedom nastavnih sadržaja, a konkretizacija nivoa obrade, kao vrsta uputstva za nastavnu praksu u pojedinim razredima, naznačena je opisno formulisanim zahtevima: zapažanje, uočavanje, usvajanje, pojam, prepoznavanje, razlikovanje, informativno, upotreba, obnavljanje, sistematizacija i drugima. Ukazivanjem na nivo programskih zahteva nastavnicima se pomaže u njihovim nastojanjima da učenike ne opterete obimom i dubinom obrade jezičke građe.

Selektivnost se ostvaruje izborom najosnovnijih jezičkih zakonitosti i informacija o njima.

Takvim pristupom jezičkoj građi u programu nastavnici se usmeravaju da tumačenje gramatičkih kategorija zasnivaju na njihovoj funkciji koju su učenici u prethodnim razredima uočili i njome, u manjoj ili većoj meri, ovladali u jezičkoj praksi. Postupnost i selektivnost u programu gramatike najbolje se uočavaju na sadržajima iz sintakse i morfologije od I do VIII razreda. Isti principi su, međutim, dosledno sprovedeni i u ostalim oblastima jezika. Na primer, alternaciju suglasnik k, g, h, učenici će prvo zapažati u građenju reči i deklinaciji u V razredu, a vežbama i jezičkim igrama u tom i prethodnim razredima navikavati se na pravilnu upotrebu tih konsonanata u govoru i pisanju; elementarne informacije o palatalizaciji dobiće u VI razredu, a usvojena znanja o bitnim glasovnim osobinama srpskog jezika obnoviti i sistematizovati u VIII razredu. Tim načinom će učenici steći osnovne informacije o glasovnim promenama i alternacijama, osposobiće se za jezičku praksu, a neće biti opterećeni učenjem opisa i istorije tih jezičkih pojava.

Elementarne informacije iz morfologije počinju se učenicima davati od II razreda i postupno se iz razreda u razred proširuju i produbljuju. Od samog početka učenike treba navikavati da uočavaju osnovne morfološke kategorije, na primer: u II razredu pored uočavanja reči koje imenuju predmete i bića, uvodi se i razlikovanje roda i broja kod tih reči a u III razredu razlikovanje lica kod glagola. Tim putem će se učenici postupno i logički uvoditi ne samo u morfološke već i u sintaksične zakonitosti (razlikovanje lica kod glagola - lični glagolski oblici - predikat - rečenica). Reči uvek treba uočavati i obrađivati u okviru rečenice, u kojoj se zapažaju njihove funkcije, značenja i oblici.

Programske sadržaje iz akcentologije ne treba obrađivati kao posebne nastavne jedinice. Ne samo u nastavi jezika, već i u nastavi čitanja i jezičke kulture, učenike treba u svakom razredu uvoditi u programom predviđene standardne akcenatske norme a stalnim vežbanjem, po mogućstvu uz korišćenje audio snimaka, učenike treba navikavati da čuju pravilno akcentovanu reč a u krajevima gde se odstupa od akcenatske norme da razlikuju standardni akcenat od svoga akcenta.

Pravopis se savlađuje putem sistematskih vežbanja elementarnih i složenih koje se organizuju često, raznovrsno i različitim oblicima pismenih vežbi. Pored toga, učenike vrlo rano treba upućivati na služenje pravopisom i pravopisnim rečnikom (školsko izdanje).

Vežbe za usvajanje i utvrđivanje znanja iz gramatike do nivoa njegove praktične primene u novim govornim situacijama proističe iz programskih zahteva, ali su u velikoj meri uslovljene konkretnom situacijom u odeljenju - govornim odstupanjima od književnog jezika, kolebanjima, greškama koje se javljaju u pismenom izražavanju učenika. Stoga se sadržaj vežbanja u nastavi jezika mora određivati na osnovu sistematskog praćenja govora i pisanja učenika. Tako će nastava jezika biti u funkciji osposobljavanja učenika za pravilno komuniciranje savremenim književnim srpskim jezikom.

U nastavi gramatike treba primenjivati sledeće postupke koji su se u praksi potvrdili svojom funkcionalnošću:

- podsticanje svesne aktivnosti i misaonog osamostaljivanja učenika;

- suzbijanje misaone inercije i učenikovih imitatorskih sklonosti;

- zasnivanje težišta nastave na suštinskim vrednostima, odnosno na bitnim svojstvima i stilskim funkcijama jezičkih pojava;

- uvažavanje situacione uslovljenosti jezičkih pojava;

- povezivanje nastave jezika sa doživljavanjem umetničkog teksta;

- otkrivanje stilske funkcije, odnosno izražajnosti jezičkih pojava;

- korišćenje umetničkih doživljaja kao podsticaja za učenje maternjeg jezika;

- sistematska i osmišljena vežbanja u govoru i pisanju;

- što efikasnije prevazilaženje nivoa prepoznavanja jezičkih pojava;

- negovanje primenjenog znanja i umenja;

- kontinuirano povezivanje znanja o jeziku sa neposrednom govornom praksom;

- ostvarivanje kontinuiteta u sistemu pravopisnih i stilskih vežbanja;

- pobuđivanje učenikovog jezičkog izraza životnim situacijama;

- ukazivanje na gramatičku sačinjenost stilskih izražajnih sredstava;

- korišćenje prikladnih ilustracija određenih jezičkih pojava.

U nastavi gramatike izrazito su funkcionalni oni postupci koji uspešno suzbijaju učenikovu misaonu inertnost, a razvijaju radoznalost i samostalnost učenika, što pojačava njihov istraživački i stvaralački odnos prema jeziku. Navedena usmerenja nastavnog rada podrazumevaju njegovu čvrstu vezanost za životnu, jezičku i umetničku praksu, odnosno za odgovarajuće tekstove i govorne situacije. Zbog toga je ukazivanje na određenu jezičku pojavu na izolovanim rečenicama, istrgnutim iz konteksta, označeno kao izrazito nepoželjan i nefunkcionalan postupak u nastavi gramatike. Usamljene rečenice, lišene konteksta, postaju mrtvi modeli, podobni da se formalno kopiraju, uče napamet i reprodukuju, a sve to sprečava svesnu aktivnost učenika i stvara pogodnu osnovu za njihovu misaonu inertnost.

Savremena metodika nastave gramatike zalaže se da težište obrade određenih jezičkih pojava bude zasnovano na suštinskim osobenostima, a to znači na njihovim bitnim svojstvima i stilskim funkcijama, što podrazumeva zanemarivanje formalnih i sporednih obeležja proučavanih jezičkih pojava.

U nastavi jezika nužno je posmatrati jezičke pojave u životnim i jezičkim okolnostima koje su uslovile njihovo značenje. Učenike valja uputiti na pogodne tekstove i govorne situacije u kojima se određena jezička pojava prirodno javlja i ispoljava. Tekstovi bi trebalo da budu poznati učenicima, a ako pak nisu, treba ih pročitati i o njima razgovarati sa učenicima.

Nastavnik valja da ima na umu i to da upoznavanje suštine jezičke pojave često vodi preko doživljavanja i shvatanja umetničkog teksta, što će biti dovoljno jak podsticaj za nastavnika da što češće upućuje učenike da otkrivaju stilsku funkciju (izražajnost) jezičkih pojava. To će doprineti razvijanju učenikove radoznalosti za jezik, jer umetnička doživljavanja čine gramatičko gradivo konkretnijim, lakšim i primenljivijim. Kad učenicima postane pristupačna stilska (izražajna, ekspresivna) funkcija jezičke pojave, prihvataju je kao stvaralački postupak, što je vrlo pogodan i podsticajan put da znanja o jeziku brže prelaze u umenja, da se na taj način doprinosi boljem pismenom i usmenom izražavanju, ali i uspešnijoj analizi književnih tekstova.

Nužno je da nastavnik uvek ima na umu presudnu ulogu umesnih i sistematskih vežbanja, odnosno da nastavno gradivo nije usvojeno dok se dobro ne uvežba. To znači da vežbanja moraju biti sastavni činilac obrade nastavnog gradiva, primene, obnavljanja i utvrđivanja znanja.

Metodika nastave jezika, teorijski i praktično, upućuje da u nastavi maternjeg jezika treba što pre prevazići nivoe prepoznavanja i reprodukcije, a strpljivo i uporno negovati više oblike znanja i umenja - primenljivost i stvaralaštvo. U nastojanjima da se u nastavnoj praksi udovolji takvim zahtevima, funkcionalno je u svakoj pogodnoj prilici znanja iz gramatike staviti u funkciju tumačenja teksta (umetničkog i popularnog), čime se ono uzdiže od prepoznavanja i reprodukcije na nivoe umenja i praktične primene.

Praktičnost i primenljivost znanja o jeziku i njegovo prelaženje u umenje i navike posebno se postiže negovanjem pravopisnih i stilskih vežbi.

Učenike, takođe, kontinuirano treba podsticati da svoja znanja o jeziku povezuju sa komunikativnim govorom. Jedan od izrazito funkcionalnih postupaka u nastavi gramatike jesu vežbanja zasnovana na korišćenju primera iz neposredne govorne prakse, što nastavu gramatike približava životnim potrebama u kojima se primenjeni jezik pojavljuje kao svestrano motivisana ljudska aktivnost. Nastava na taj način postaje praktičnija i zanimljivija, čime učeniku otvara raznovrsne mogućnosti za njegova stvaralačka ispoljavanja.

Situacije u kojima se ispoljavaju određene jezičke pojave može i sam nastavnik da postavlja učenicima, da ih spretno podseća na njihova iskustva, a oni će kazivati ili pisati kako u izazovnim prilikama govorno reaguju.

Celoviti saznajni krugovi u nastavi gramatike, koji započinju motivacijom, a završavaju saznavanjem, rezimiranjem i primenom određenog gradiva, u savremenom metodičkom pristupu, pogotovu u problemski usmerenoj nastavi, otvaraju se i zatvaraju više puta tokom nastavnog časa. Takav saznajni proces podrazumeva učestalo spajanje indukcije i dedukcije, analize i sinteze, konkretizacije i apstrakcije, teorijskih obaveštenja i praktične obuke.

Savremena metodika nastave ističe niz saodnosnih metodičkih radnji koje valja primeniti u nastavnoj obradi programskih jedinica iz jezika i koje omogućuju da svaki celovit saznajni put, počev od onog koji je uokviren školskim časom, dobije svoju posebnu strukturu.

Obrada novih nastavnih (programskih) jedinica podrazumeva primenu sledećih metodičkih radnji:

- Korišćenje pogodnog polaznog teksta (jezičkog predloška) na kome se uviđa i objašnjava odgovarajuća jezička pojava. Najčešće se koriste kraći umetnički, naučno-popularni i publicistički tekstovi, a i primeri iz pismenih radova učenika.

- Korišćenje iskaza (primera iz prigodnih, tekućih ili zapamćenih) govornih situacija.

- Podsticanje učenika da polazni tekst dožive i shvate u celini i pojedinostima.

- Utvrđivanje i obnavljanje znanja o poznatim jezičkim pojavama i pojmovima koji neposredno doprinose boljem i lakšem shvatanju novog gradiva. (Obično se koriste primeri iz poznatog teksta.)

- Upućivanje učenika da u tekstu, odnosno u zapisanim iskazima iz govorne prakse, uočavaju primere jezičke pojave koja je predmet saznavanja.

- Najavljivanje i beleženje nove nastavne jedinice i podsticanje učenika da zapaženu jezičku pojavu istraživački sagledaju.

- Saznavanje bitnih svojstava jezičke pojave (oblika, značenja, funkcije, promene, izražajnih mogućnosti...).

- Sagledavanje jezičkih činjenica (primera) sa raznih stanovišta, njihovo upoređivanje, opisivanje i klasifikovanje.

- Ilustrovanje i grafičko predstavljanje jezičkih pojmova i njihovih odnosa.

- Definisanje jezičkog pojma; isticanje svojstva jezičke pojave i uočenih zakonitosti i pravilnosti.

- Prepoznavanje, objašnjavanje i primena saznatog gradiva u novim okolnostima i u primerima koje navode sami učenici (neposredna dedukcija i prvo vežbanje).

- Utvrđivanje, obnavljanje i primena stečenog znanja i umenja (dalja vežbanja, u školi i kod kuće).

Navedene metodičke radnje međusobno se dopunjuju i prožimaju, a ostvaruju se u sukcesivnoj i sinhronoj postavci. Neke od njih mogu biti ostvarene pre nastavnog časa na kome se razmatra određena jezička pojava, a neke i posle časa. Tako, na primer, dobro je da tekst na kome se usvaja gradivo iz gramatike bude ranije upoznat, a da pojedine jezičke vežbe budu predmet učeničkih domaćih zadataka. Ilustrovanje, na primer, ne mora biti obavezna etapa nastavnog rada, već se primenjuje kad mu je funkcionalnost neosporna.

Paralelno i združeno u navedenom saznajnom putu teku sve važne logičke operacije: zapažanje, upoređivanje, zaključivanje, dokazivanje, definisanje i navođenje novih primera. To znači da časovi na kojima se izučava gramatičko gradivo nemaju odeljene etape, odnosno jasno uočljive prelaze između njih. Nešto je vidljiviji prelaz između induktivnog i deduktivnog načina rada, kao i između saznavanja jezičke pojave i uvežbavanja.