Nasilje u porodici

naša priča

PRIČE SU ISTINITE, IZMIŠLJENA SU SAMO IMENA

(Zapisi iz ženskog zatvora u Požarevcu)

Da bih ostala verna glavnom naslovu trebalo bi sada da joj izmislim ime. Ali, kad bolje razmislim, to i nije bitno. Ni izmišljeno ime ne bi ništa promenilo.

Ima samo dvadeset četiri godine a ono što joj se za to vreme događalo bilo bi previše i za život dug dvesta četrdeset godina. Svoju priču je počela tiho, rečenice su joj bile isprekidane pauzama, prisećala se svakog detalja.

"Kada sam imala jednu i po godinu moji roditelji su se razveli, a mene su dali babi i dedi. Ni tu nisam dugo bila. Oni su pomrli, a mene su prisvojili neka druga baba i deda - tuđi ljudi. Jedno vreme provela sam i u domu za nezbrinutu decu. Tamo me smestio otac. Kaže, mislio je da je to internat.

Od svoje četrnaeste godine služila sam po kućama, išla u nadnice i tako zarađivala za život. Udala sam se veoma mlada za čoveka osamnaest godina starijeg od mene. Bio je i bolestan. Nismo mogli imati dece, a on mi jednog dana kaže da bi bolje bilo da se razvedemo, da ja sebi nađem vršnjaka i rodim decu, a on će sebi naći ženu koja će ga služiti i dvoriti. Ubrzo posle toga udala sam se za mlađeg čoveka, devera moje majke. O njemu nisam ništa znala, a što je još gore, ni majka mi nije ništa o njemu pričala. Samo prva dva - tri meseca braka sa njim su bila podnošljiva. Onda je napustio posao, počeo da pije, juri druge žene... znate već kakvi su muškarci. Ja sam već bila u drugom stanju. Bilo mi je teško što se tako ponašao, ali mislila sam da će se smiriti kada se rodi dete. Nije se ni tada smirio.

Ubrzo nakon rođenja deteta ja ponovo trudna, a moj muž još gori. Šta da vam pričam... Tukao me je... Zahtevao je da abortiram, a ja sam bila željna dece. Rodilo se drugo dete a on se nije menjao na bolje nego samo na gore. Bilo mi je teško. Izdržavala sam i njega i decu.

Opet za kratko vreme, ja i sa trećim detetom trudna, a on da me ubije. Mene je krivio što nemamo ništa, a on nit' je radio, nit' tražio posao. Kad više nisam mogla izdržati batine i maltretiranje, pokupim decu i onako sa stomakom odem kod oca. Od opštine sam dobila neku materijalnu pomoć, a kada je to doznao, moj muž došao po mene. Molio me je i preklinjao da se vratim, obećao da će se promeniti, da će naći posao, govorio mi da ne može bez mene i dece... i ja se vratim.

Rodila se i treća devojčica. Ja do guše u poslu, a on po starom. A onda jednog petka, početkom oktobra 1993. godine, Jelena, najstarija ćerkica, tada je imala četiri godine, prišla je bebici koja je ležala u krevetiću. Ja mislim igra se sa njom. Kada je bebica počela da plače, priđem i vidim modricu kod slepoočnice. Jelena je u ruci držala porculansku pepeljaru. Molila sam muža da je nosimo kod lekara, a on mi kaže da buncam i da sačekamo ponedeljak. Od tada mi se bebica promenila. Nije uzimala hranu i često je plakala. U nedelju joj je bilo bolje. Došao je i ponedeljak, a ja morala da nosim i predam duvan. Tog dana je bebicu čuvala zaova. Kući sam se vratila kasno posle podne, pitam kako je bebica. Vidim zaova se unervozila (ona je duševni bolesnik). Kaže mi da bebica neće da jede, samo plače i povraća. Ja se uplašila, pitam da joj slučajno nije ispala iz ruku, a zaova kaže: "Ne znam ja ništa. Pitaj svoga muža". Odem kod njega u dvorište i kažem mu da detetu nije dobro, da ga moramo nositi kod lekara, a on, ni da čuje.

Te noći nisam oka sklopila. Dete je plakalo, a on besneo što ne može da spava. Na kraju nas je izbacio iz sobe. Ja uzmem dete i siđem u kuhinju. Posle je došao po nas i vratio nas ponovo u sobu. Valjda mu je bilo žao... bebica je zaspala tek pred zoru.

Tog dana sam ponovo morala da završim neki posao van kuće, a on je ostao da čuva decu. Kada sam se vratila, vidim dve starije ćerkice same u dvorištu, a njega nema. Pitam gde je tata, a one mi kažu da pomaže komšiji oko zidanja kuće. Odem da pitam što je ostavio samu decu, a on već pijan. Kaže - šta im fali, igraju se. Uđem u kuću da obiđem bebicu... ne osećam da diše. Pipnem je - a ona mlaka. Istrčim onako sva van sebe napolje i kažem mu umreće dete, a on kaže: "Bolje ono nego ja!" Pozvali smo hitnu pomoć. Lekarka je rekla još i to da je dete, po svoj prilici, umrlo od potresa mozga. Pitala je ko je poslednji video dete živo. Tu je bio moj dever i rekao da ima dovoljno dojč maraka i da će goniti krivca do Vrhovnog suda."

Nastavila je sasvim tiho isprekidanim rečenicama.

"Dete su odvezli, a kasnije sam čula priču da je celu noć provelo u kolima ... negde na cesti... jer je šofer bio pijan. Posle su došli iz SUP-a, ispitivali me, ja im rekla sve isto što i vama, a oni kažu da lažem i da oni imaju svoje metode pomoću kojih će doznati ko je to uradio. Rekli su da sam ja to uradila... da sam uzela ćebe i preko ćebeta i jastuka sa nečim tvrdim..." - Nije mogla da izgovori rečenicu do kraja. Zatim je nastala duga pauza. Žena je plakala... ruke su joj se tresle... a onda je ipak kroz plač nastavila - "Ja sam želela tu decu. Nisam imala uvek šta da im dam da jedu. Snalazila sam se svakako. I prosila sam. Otišla bih kod jedne bake i ona bi mi neki put dala malo hrane što je njoj ostalo od ručka ili večere.

A reći ću vam nešto što nikom nisam rekla; išla sam i na groblje i tamo ponekad sa grobova sakupljala i hranila moju decu." - Opet je plakala. "Najteže mi je što o mojoj deci ništa ne znam. Muž, ako mi i napiše neko pismo, gleda da mi napiše samo strašne stvari. U jednom mi je javio da mi je brat od strica poginuo na ratištu... u drugom da mi je, posle saobraćajne nesreće, umrla sestra... o deci ni reči. Inače, niko mi se drugi i ne javlja..." - završila je žena jedva čujnom rečenicom svoju priču.

Nikad nikog nisi ni imala - pomislila sam.

Ovo je priča žene koja se nalazi na izdržavanju kazne u ženskom zatvoru u Požarevcu. Osuđena je po članu Krivičnog zakona na sedam godina strogog zatvora zbog čedomorstva.

Ana Simić

iz sveta

ŽIVETI U UŽASU I MUKAMA: BITI ZLOSTAVLJANA ŽENA

Prvog novembra 1987. godine, Džoel Stajnberg, advokat branilac kriminalnih izvršitelja, isprebijao je svoju nezakonito usvojenu ćerku, Lizi, toliko da je pala u komu. Liza je umrla 5. novembra. Heda Nusbaum, koja je živela sa Stajnbergom od 1976. bila je takođe u stanu. Njeno lice i telo bili su tako deformisani od njegovih udaraca, imala je gangrenu na nozi zbog batinanja. Dok je šesnaestogodišnja Liza ležala na podu kupatila, Stajnberg je izašao na večeru i piće. Heda je ostala u kući. Kad se Stajnberg vratio, on i Heda su uzeli kokain. Ujutro sledećeg dana Liza je prestala da diše i Heda je pozvala hitnu pomoć. Uhapšena je zajedno sa Stajnbergom, a zatim puštena da bi svedočila protiv njega.

Stajnberg je počeo da tuče Hedu 1978. godine. Samo u toj godini najmanje 10 puta su modrice ispod njenih očiju potvrđivale da je zlostavljana. Godine 1981. od njegovih batina pukla joj je slezina. U tom periodu ona je radila kao urednica izdanja dečijih knjiga u Random House. Otpuštena je 1982. zbog preteranog izostajanja sa posla. U društvenom smislu, ona je bila izbrisana.

Mnogi smatraju da je Lizina smrt Hedina krivica. Oni oplakuju Lizu i okrivljuju Hedu. Društveno gledište je da je Heda pravno i moralno odgovorna za smrt Lize Stajnberg.

Ja ne mislim da je Heda "nevina". Ne poznajem niti jednu nevinu odraslu ženu: njima je život teži nego bilo kome. Ali naročito odrasle žene koje su zlostavljane nisu nevine. Batinanje je strmoglavo spuštanje u pakao, a tamo ne dospevate s moralnom ispravnošću. Vi se razbijate u delove. Vi ne opstajete kao samosvojna ličnost sa osećanjem za dobro i zlo. Vi živite u svetu bola, u izolaciji, na ivici smrti, u užasu: i kad ste dovoljno umrtvljeni da ne marite da li ste živi ili ne, Vi osećate da Vam samo milostivi Bog može pokazati put. Droge pomažu.

Ja sam bila zlostavljana kad sam se venčala i postoji nešto što bih želela da ljudi mogu da shvate. Mislila sam da su se neke stvari promenile, ali iz slučaja Hede Nusbaum jasno je da se ništa nije promenilo.

Vaše komšije čuju Vaše vrištanje. Ništa ne čine. Sledećeg dana oni gledaju kroz Vas. Ako vrištite godinama, oni će gledati kroz Vas godinama. Vaše komšije, prijatelji i familija vide modrice i povrede - i ništa ne čine. Ništa neće preduzeti. Oni Vas šalju nazad njemu. Oni kažu da je to vaša greška ili da Vam se to sviđa ili poriču da se to događa. Vaša familija smatra da Vi pripadate uz Vašeg muža.

Ako vrištite i niko Vam ne pritekne u pomoć i niko ne priznaje da je to nasilje i svi gledaju pravo kroz Vas, počinjete da osećate da ne postojite. Da postojite i da vrištite, neko bi Vam pomogao. Da postojite i da ste povređeni, neko bi Vam pomogao. Da postojite i da tražite pomoć da pobegnete, neko bi Vam pomogao.

Kad odete doktoru ili u bolnicu jer ste povređeni i kad Vas oni ne saslušaju ili Vam ne pomognu ili Vam daju sredstva za umirenje ili Vas plaše da će Vas zadržati jer kažu da ste dezorjentisani, paranoidni, počinjete da verujete da on može da Vas bije koliko god želi i da Vam niko neće pomoći. Kad policija odbije da Vam pomogne, Vi počinjete da verujete da on može da Vas bije ili ubije, i da to nije bitno, jer Vi ne postojite.

Postajete nesposobni da se izražavate jer Vaš govor ne znači ništa. Ako pokušate da kažete da ste povređeni, i ko Vam je to uradio, i ako pokažete svoje povrede i ako ste tretirani kao da ste to sami uradili ili kao da to nije važno ili kao da je to Vaša krivica ili kao da ste bezvredni, počinjete da se plašite da kažete bilo šta. Ne možete da razgovarate ni sa kim jer Vam neće pomoći, a i ako razgovarate s nekim, muškarac koji Vas bije će Vas tući još više. Od trenutka kad izgubite govor, Vaša izolacija je apsolutna.

Ponekad sam čekala da umrem. Želela sam da umrem. Nadala sam se da će me sledeće batine usmrtiti. Kad bih se iz nesvesti posle batinjanja povratila, prvi osećaj koji sam imala je žaljenje što sam živa.

Molila sam Boga da mi da da umrem odmah. Moje grudi su bile ispečene žarom cigareta. Moj muž mi je slomio noge drvenom letvom da ne bih mogla da hodam. Bila sam prisutna kad je radio razvratne stvari drugim osobama. Kad je tukao druge, ja im nisam pomogla. Hedina krivica za mene nije strana.

Neki narkoman mi je rekao da bi mi dao kartu za put i 1000 dolara ako prenesem jednu torbu preko granice. Rekla sam da hoću. Znala sam da je u torbi heroin. Stalno sam se nadala da ću biti uhapšena i poslata u zatvor, jer u zatvoru on ne bi mogao da me tuče.

Ja sam bila seksualno zlostavljana u zatvoru za žene u Njujorku (uhapšena sam zbog demonstriranja protiv rata u Vijetnamu) i nisam imala ideju da je zatvor neko prijatno mesto. Samo sam se nadala da ću dobiti 5 godina i da ću tih 5 godina moći da sedim u zatvorskoj ćeliji gde me on neće tući. Na kraju mi taj narkoman nije dao kofer da ga prenesem, tako da nisam dobila ni 1000 dolara. Velikodušno mi je ipak dao kartu. Ukrala sam novac koji mi je bio potreban. Bekstvo je hrabrost, zar ne?

Poslednjih 15 godina živim sa jednim dobrim i nežnim čovekom koga volim. Prvih osam godina budila bih se vrišteći preplavljena strahom, ne znajući ko sam, gde sam, ko je on, grčeći se i tresući se. Sad sam mnogo mirnija, ali sam sve do nedavno odbijala da se moje knjige objave u zemlji gde moj bivši muž živi, i odbila sam neke važne profesionalne pozive da tamo odem. Jednom sam u tajnosti otišla na 4 dana tamo, da pokušam da se suočim s tim. Nisam mogla da prestanem da se tresem i znojim. Jedva sam mogla da dišem. I sad nema dana da ne osećam strah da ću ga sresti i da će me povrediti.

Smrt izgleda drugačije ženama koje su bile zlostavljane. Čini se ne tako okrutna kao život. Ja sam ozlojeđena na sva zvona razglašenim žaljenjem zbog Lize Stajnberg - licemernom sentimentalnošću društva kojeg se ne bi ticalo da je ona na smrt prebijena bila odrasla žena.

Da Liza nije umrla, ona bi se danas kao zlostavljena nalazila na West 10th Street-u. Zašto bi mi onda hteli da ona živi? Zato da kad devojčica odraste u ženu i bude silovana, pretučena ili ponižavana, da mi možemo da gledamo pravo kroz nju? Nije dobro tući devojčicu pre vremena. Nije dobro zlostavljati devojčicu pre vremena. Kad odraste, onda to nije toliko loše, jer ona to želi, njoj se to sviđa, ona je to izabrala.

Zašto je u redu zlostavljati odrasle žene? One koji vole decu, ali misle da žene ne zaslužuju ništa bolje, jer mi nismo nevine - mi smo navikle, mi smo na zlom glasu, mi smo krive - moraju da pokušaju da zapamte sledeće: jedini način da se pomogne Lizi Stajnberg je bio da se pomogne Hedi Nusbaum. Ali da bi to uradili, vi ste morali da priznate da je jedna odrasla žena zlostavljana - u meri dovoljnoj da je spasete.

Tamo se, takođe, nalazio i jedan dečak, Mičel, 17 meseci star, vezan i sav u izmetu. On je, dakle, bio zlostavljan i to je preživeo. U kakvog će muškarca on izrasti? Želela bih da postoji način da se on oslobodi preživljenih patnji. Ali ne postoji. A postoji li način da se spreči da on postane nasilnik? Postoji li?

Andrea Dvorkin

Prevela Violeta Krasnić