Nasilje u porodici

zašto žene trpe nasilje

Kada su birale partnera žene nisu birale nasilnika, ali često sa njima žive godinama. Zašto žene ostaju sa nasilnicima? Razlog nije jedan.

Zašto žene trpe nasilje - – to je deo patrijarhalne istorije koja je stvorila hiljade malih mehanizama protiv žena i njihovog slobodnog razvoja.

1. 
   ZBOG DECE. Žene ne odlaze od nasilnika jer se boje da pri razvodu neće dobiti decu.
   

Nasilnici, primenjuju prisilne taktike, čime ženu psiho-fizički iscrljuju, govore joj -– ako ode -– da nikada veće videti decu. U svojoj kontroli nad ženom idu tako daleko da prete da će decu pobiti, pa zbog toga u ženi dominira strah i ostaje s nasilnikom.
Žene ne poznaju pravne propise, misle da neće dobiti decu. Odvojenost od dece teža im je od trpljenja nasilja. Pored toga patrijarhalna kontrola ženi nalaže da nije dobro za decu ako rastu bez oba roditelja. Nju je strah da će je deca kriviti što ih je odvojila od oca. Predrasuda je da su deci potrebna oba roditelja, posebno sinovima. Deca ne žele da žive u porodici gde postoji nasilje.
Psihološka istraživanja kažu da je za razvoj deteta dovoljan jedan roditelj, koji nije nasilan i koji je odgovoran prema detetu, a nasilnici nisu odgovorni prema deci.

2. 
   NEOBAVEŠTENOST O SVOJIM PRAVIMA. Nedovoljno informisanost žena o njihovim
   

pravima često ih zadržava u braku. Mnogima muževi govore da nemaju nikakva prava, ne samo na decu, nego i na stan, podelu imovine, izdržavanje i one im veruju. To neznanje stvara jaki strah koji onemogućava ženi da uradi za sebe ono što je najbolje –- da napusti nasilnika.

3. 
   PRIMENA MEHANIZAMA POTPUNE KONTROLE I IZOLACIJE. Nasilnici primenjuju
   

nad ženom totalnu kontrolu, upravljaju njenim životom; počevši od toga da joj zabranjuju kontakte sa drugim ljudima, pokušava je izolovati onemogućavajući kretanje, čime je isključuje iz svih životnih tokova. Kontrolu vrše i u ekonomskom resoru, ni svojim novcem nemogu samostalno raspolagati. Socijalno izolovana, žena, ne vidi izlaz iz nasilja, nema informacija, podrške od drugih.

4. 
   OBEĆANJE NASILNIKA DA ĆE SE PROMENITI. Posle nasilnih incidenata muškarci
   

obećavaju da će se promeniti, mole za oproštaj. To je faza kad oni manipulišu ženom, šaljujući joj cveće, radeći sve što žena želi. I pre nego što se žena ponada da će se promeniti on počini novo nasilje, kako bi ženu i dalje držao pod kontrolom.

5. 
   POGREŠNO TRAŽENJE UZROKA NASILJA. Žene ponekada neobjektivno vide
   

situaciju, nalaze opravdanje za nasilje najčešće kriveći sebe. Misle da je takav ako na pr. ima problema na poslu, te su krivi njegovi roditelji, prijatelji... dakle, krivi su drugi, on je idealan i još kada se sete "starih" vremena, lepih trenutaka, iluzorno očekuju da će biti bolji. Sve čine čekajući bolje sutra. Ponekada misle treba mu pomoć psihijatra, a on za to ni da čuje, i tako godine prolaze, on je sve gori...

6. 
   STRAH OD PRETNJI UBISTVOM. Pretnje da će ubiti ženu, su sastavni deo verbalnog
   

nasilnog ponašanja svih nasilnika sveta. Strah da će biti ubijena parališe ženu i ona više ne sme ni spomenuti razvod.

7. 
   NASILNIK IZAZIVA KRIVICU KAD ŽENA ŽELI DA ODE. Ako žena pokuša otići,
   

nasilnik da je nebi izgubio dovodi je u situaciju da se zbog njega oseća krivom ako ode. Često prete samoubistvom, napuštanjem posla.

8. 
   ŽENE SE NALAZE U STANJU "ZAMRZNUTOG STRAHA", BESPOMOĆNOSTI.
   

Žene koje trpe maltretiranja postaju nespremne na pružanje otpora i sve pogodnije za dalja zlostavljanja. Umesto suprostavljanja nasilniku, ona ga pokušava smiriti, pokušava sve da ne pokaže strah, njeno stanje je stanje "zamrznutog straha", bespomoćnosti. Uplašena za svoj život sve će učiniti kako bi preživela udovoljavajući nasilniku sve hirove.

9. 
   NEZAPOSLENOST ŽENE -– MATERIJALNA SIGURNOST. Ako žena nije zaposlena,
   

nema svog novca, finansijski je zavisna od nasilnika. Ne verujući u svoje sposobnosti a ponekad i zbog objektivnih razloga ostaje sa nasilnikom. Ako nikada nije radila teško je prvi put da nađe posao. Ako radi, boji se da neće imati dovoljno novca za sebe i decu, pogotovo ako nema adekvatno rešeno stambeno pitanje.

10. 
    OSEĆAJ SRAMOTE ZBOG NEUSPEŠNOSTI BRAKA. Mnogim ženama jedini smisao
    

života bio je da se udaju, te smatraju da moraju da trpe sve što im se događa i sramota je da priznaju da im je brak neuspešan. Pored toga socijalizacijom su naučene da je njihov zadatak da svoj brak učine uspešnim, da ga održe, te one kriju nasilje kako bi sačuvale sliku srećnog braka pred svetom. Nasilje je za njih cena za održanje njihovog braka, ženska sudbina.

11. 
    NEDOSTATAK SAMOPOUZDANJA. U situacijama nasilja nasilnici sistematski razaraju
    

samopouzdanje žena, koje vremenom izgube poverenje u sebe i svoje sposobnosti. Nasilnici omalovažavaju sve što žena samostalno uradi i zato se žene pitaju gde je njihova krivica. Počinju da veruju da su nasilje zaslužile.
12. "NAVIKNUTOST" NA NASILJE OD MALENA. Ako je odrasla pored oca nasilnika, bila maltretirana kao dete, to ima za posledicu prihvatanje nasilja kao normalnog načina života, što parališe svaku njenu misao o suprostavljanju i promeni. Naime, socijalizacijom tj. prihvatanjem tradicionalne uloge ženskog pola u ženi se stvara verovanje da nemaju pravo na kontrolu nad svojim životom.

12. 
    FIZIČKA I PSIHIČKA ISCRPLJENOST. Nasilje dovodi do psiho-fizičke iscrpljenosti,
    

bolesti, kao logičke posledice dugotrajnog preživljavanja nasilja. Tada je mnogima ženama teško otići iz zajednice. Misle da ih više niko neće poželeti, potcenjujući sebe da neće moći opstati same, pa tako iznemogle, iscrpljene, nemaju drugog izbora nego ostati sa nasilnikom.
14. ODSUSTVO OD PODRŠKE NAJBLIŽIH. Najbliži, porodica, prijatelji, ne odobravaju

razvod. Razumevanje ne postoji. Kažu "bolje i nesretno udata, nego razvedena". Rojditelji je podsećaju da ga je sama izabrala. Plus toga smatraju da je žena kriva za nasilje.

15. 
    NEEFIKASOST INSTITUCIJA. Žene se nerado odlučuju da prijave nasilje, jer
    

društvene - pravne i medicinske institucije, ignorišu muško nasilje, zbog vladajuće ideologije u odnosu među polovima. U okvirima institucija ne postoji volja da se ženi pruži pomoć, blagonaklono se gleda na muško nasilje, ne postoje zakoni da se kazni muž koji pretuče ženu. Ako im se žena obrati, na primer u pokušaju odvajanja od nasilnog partnera, institucije veruju nasilniku a ne ženi i odugovlače postupak ne bi li se ona predomislila.
16. RELIGIJSKA UVERENJA I OBIČAJI. Još uvek postoje religijske predrasude protiv

razvoda, a posebno se tome protive običaji, koji predstavljaju društveni pritisak da se sačuva brak. Pored toga, tradicionalno se smatra dozvoljenim upotreba sile radi kontrolisanja supruge. Žena, prihvatajući predrasude ne želi da je drugi prosuđuju i kritikuju i ne vidi rešenje izlaska iz nasilja.

17. SOCIJALNA IZOLOVANOST ŽENE. Žene koje trpe nasilje obično ne poznaju druge

takve žene, jer se o nasilju retko kada govori. Misle da se nasilje događa samo njima i da je to njihov privatni problem. Tome doprinosi činjenica da vladajuća patrijarhalna ideologija toleriše nasilje kao način rešavanja porodičnih konflikata, te ne postoji efikasno reagovanje institucija zbog čega žene prisilno ostaju da žive sa nasilnicima.
***
Nasilje u porodici postalo je nužnost rada alternativnih feminističkih grupa, kao što su SOS telefoni, koji podržavaju žene da se oslobode predrasuda, da vrate izgubljeno samopouzdanje, počnu odlučivati o svom životu, te se oslobode nasilnika.

Lada Protić

prepoznavanje muškog nasilja nad ženama

Iz arhive SOS-a

SOS telefon za žene i decu žrtve nasilja otvoren je marta 1990. godine, sa namerom da aktivno podržava žene u njihovom procesu oslobađanja od nasilja. Za godinu dana rada kolektiv SOS-a primio je više od 1200 poziva. Oko 15% od ovog broja su ponovljeni pozivi; 5% su se javljala deca (do 19 godina); 3% se javljaju muškarci, a ostalo - 92% su pozivi žena. Analiza upitnika je pokazala da od svih poziva žena, oko 90% njih zove zbog nasilja koje trpi od muškaraca iz svoje okoline. Zbog toga ćemo ovog puta govoriti samo o muškom nasilju nad ženama s obzirom da to obuhvata najvažniji i najobimniji deo našeg rada.

Pre dvadeset godina žene su počele da se okupljaju oko zajedničkih iskustava nasilja i da o tome razgovaraju. U tim razgovorima su prepoznavale jedna drugu i razmenjivale iskustva bola, trpljenja, omalovažavanja i dr. Postepeno, žene su objavljivale činjenice o kojima se ćutalo i tako je počela da se stvara ženska javnost. Postalo je jasno da nasilje određuje živote mnogih žena, da one najčešće nemaju kome da o tome govore i da su zbog toga izolovane jedne od drugih i same naspram društvenih ustanova. U tom procesu objavljivanja nasilja nad ženama stvarale su se mnoge ženske službe za podršku i pomoć ženama žrtvama nasilja. Ove službe su potekle iz ženskog pokreta koji je u suštini zasnovan na politici da je muško nasilje nad ženama društveni fenomen, a ne lični problem žena koje ga trpe.

SOS kolektiv je pokrenut sa istim polaznim uverenjem o društvenim osnovama muškog nasilja nad ženama. Samim tim, inicijatorke ove službe su pre otvaranja telefonske službe otpočele komunikaciju sa različitim društvenim ustanovama kako bi našle određenu podršku i saradnju. Činjenica da je bilo potrebno dve godine aktivnog obilaženja društvenih institucija u gradu da bi se dobila jedna prostorija na korišćenje, i to posle radnog vremena, jasno govori o nesenzibilnosti društvenih instanci za pitanje nasilja nad ženama. Zapravo bilo koje pitanje potrebe žena ne nailazi na društvenu rezonancu. (Svojevremeno je prevod knjige Simon de Beauvoir "Drugi pol" osam godina tražilo izdavača!).

Istraživanja Feminističke grupe koja je osnovala SOS tokom poslednje tri godine pokazala su da nasilje nad ženama jednostavno ne postoji kao odvojena kategorija ni u jednoj oblasti društvenih nauka i delatnosti (pravu/statistici/pihologiji/sociologiji itd.).

- Ne postoje zvanične statistike (niti SUP-a, niti centara za socijalni rad) koje govore o tome koliko je žena izloženo fizičkom nasilju od muškaraca, niti koliko je muškaraca nasilnika.

- Ne postoji nijedna služba kojoj žena koja je fizički ili seksualno zlostavljana može da se obrati, a da zna da će se njenom iskazu verovati (osim SOS telefona).

- Za lake telesne povrede nanete u braku najčešće se izriče samo opomena ili novčana kazna koja je manja od kazne za pogrešno parkiranje kola, ako uopšte dođe do izvršenja presude.

- U krivičnoml zakonu ne postoji član koji bi uzeo u obzir činjenicu da je žena dugogodišnja žrtva nasilja u slučaju da, nakon toliko godina zlostavljanja, fizički napadne muža i teže ga ugrozi, ili ubije.

- U krivičnomi postupku žrtva, odnosno zlostavljana žena koja podnosi tužbu, u mnogo je nepovoljnijem položaju od optuženog.

- U Beogradu (doaprila 1991.) ne postoji treznilište u koje bi se smeštali nasilni muškarci u pijanom stanju.

- U Beogradu (dol aprila 1993.) ne postoji sklonište za žene i decu žrtve nasilja u koje bi mogle da se sklone žene koje se nalaze u akutnim situacijama nasilja.

- U Republici Srbiji ne postoji zakon o silovanju u braku, a tamo gde postoji (Slovenija) žene nisu podstaknute niti da percipiraju seksualno nasilje od bračnog partnera kao silovanje niti da ga prijavljuju.

Ovim radom želimo da na različite načine pokažemo postojanje muškog naislja u odnosima muškarac-žena, da ga izdvojimo, imenujemo, vidimo. Ono je tokom istorije postalo stvarnost koja se podrazumeva. Žene koje se javljaju najčešće govore da se njihovim pričama o preživljenom nasilju ne veruje, a da se izjave nasilnika da nasilje nije učinio uzimaju kao istina. I tako već stotinama godina žene ćute, (mnogi) muškarci lažu, a mi nikada nećemo saznati koliko miliona žena su bile pretučene, ni šta bi nam o tome rekle.

Teorije ženskog pokreta su pokazale da patrijarhalno ustrojene institucije nisu razvile mehanizme za uočavanje ovog nasilja, niti mere kojima bi se ono umanjivalo. Drugim rečima, unutar porodice njihovo nasilje se obično naziva "dužnošću muža" a njen fizički i psihički bol "plemenitošću žene". Zavera ćutanja o nasilju u porodici doprinosi održavanju potčinjenog statusa žena u privatnom i javnom životu. "Sve dok nisam govorila o tome da me muž tuče i muči, okolina je smatrala da sam dobra majka, supruga i domaćica. Sad više niko nije na mojoj strani."

Mi polazimo od činjenice da je položaj žena i muškaraca u društvu odnos neravnoteže moći oba pola. Ono što nas ovde interesuje je kako se ova neravnoteža prelama u odnosu na problem muškog nasilja nad ženama. Pre svega, koristeći svoju superiornu poziciju u društvu, muškarci upražnjavaju sve vrste nasilja nad ženama: fizičko, seksualno, ekonomsko, emotivno, psihičko. Nasiljem, oni povratno održavaju svoj status nadređenih, što im omogućava da drže žene pod kontrolom. S druge strane, teorije o društvenoj ulozi pola pokazuju da se od žena očekuje da budu "smerne, poslušne, pasivne, uslužne".2 Ove osobine samo otežavaju svaku mogućnost žena da se suprotstave nasilju koje trpe. Ako kaže NE nasilju, time najčešće izdaju svoj rod, izdaju svoju prirodu, jer se smatra da sve što žena jeste po ulozi pola - to je po prirodi. "Drama je u činjenici da sve ono što izlazi iz okvira idealne slike o ženi nije pronašlo oblik u kojem bi moglo da se ispolji sem kao neprirodnost. To znači da se žena uvek nalazila pred apsolutnim izborom: ako je želela da postoji kao ličnost, nije mogla da bude žena; ako je želela da bude subjekt vlastite istorije, nije trebalo da bude žena; ako je želela da deluje u društvenoj stvarnosti, nije smela da bude ni žena ni majka."3

Mnoge žene koje nam se obraćaju upravo potvrđuju nemoguću situaciju u kojoj se nalaze: van situacije u kojoj ih muž tuče ne vide nikakvu alternativu. S druge strane činjenica je da one koje nas zovu, samim tim činom traže izlaz. Ali posle dugogodišnjeg trpljenja, njihovo samopouzdanje je jako nisko i za proces izlaženja iz situacije nasilja potrebno im je jako mnogo podrške i poverenja.

U gradu mnoge žene imaju izvesne izbore, ali još uvek ne znamo koji broj žena iz cele zemlje koje nas ne zovu žive u neprekidnom nasilju bez izbora.

Ovaj kratki uvod treba da nagovesti hipoteze sa kojima volonterke SOS telefona pristupaju u obraćanju ženama. Mi smatramo da se fenomen muškog nasilja nad ženama ne može shvatiti unutar psiholoških teorija ličnosti, crta karaktera i sličnih hermetičkih teorija. Činjenica da je nasilje nad ženama rasprostranjeno u svim društvenim formacijama i prisutno kroz sve istorijske periode čini ovaj fenomen mnogo kompleksnijim i dubljim nego što to jedna psihološkinja može na prvi pogled da pretpostavi. Mi u svakom slučaju nemamo potrebe da tumačimo i postavljamo dijagnoze. Pored ovih generalnih pretpostavki pokušavamo da shvatimo životnu priču onako kako je sama žena shvata, znajući da je svaka životna istorija jedinstvena, pa bi prema tome čin dijagnostikovanja samo maskirao srž životnog toka.

U svakom slučaju, mi smatramo da se o muškom nasilju nad ženama ne može ni misliti ukoliko se ne uzimaju u obzir analize društvene uloge pola i nejednake raspodele moći među polovima. Tako, na primer, često nalazimo da žena godinama trpi nasilje. Ovakvi primeri ne navode nas na zaključak da se tu radi o "kategoriji ženskog mazohizma". Smatramo da je smisao ženskog trpljenja u sadržaju društvenog identiteta žena.

Nauka na kojoj zasnivamo rad na SOS telefonu nije neutralna i nije nepromenljiva. (Za nas muškarci i žene nisu neistorijska, nedruštvena, besklasna bića ugnjurena u univerzalnu biologiju i psihologiju.) Nauka o kojoj je reč stvarala se paralelno sa procesima menjanja stvarnosti ženskih života kroz pokrete za oslobođenje žena, i jedno od prvih saznanja je bilo da nasilje ima pol. Lična iskustva žena koje trpe nasilje su osnova ove nauke o nasilju nad ženama koja je tokom dvadeset godina razvoja ženskih studija u svetu dobila različite komponente. Pre svega ne-neutralnost unutar nauke o nasilju nad ženama pretpostavlja senzibiliranost na pol, klasu, rasu, nacionalnost i druge društvene odrednice življenja. Drugo, ne-neutralnost ovih naučnica podrazumeva i njihov aktivistički odnos prema nasilju koji se zasniva na postavci da se "tek povezivanjem individualnih iskustva kroz kolektivnu akciju mogu razrešavati problemi ljudskih potreba" (Gordana Cerjan Letica).

Kolektiv SOS-a polazi od sličnih stavova u obraćanju ženama žrtvama nasilja pa se može reći da SOS služba nije neutralna. Naprotiv, naši principi rada su:

- imati potpuno poverenje u iskaz žena koje se javljaju,

- dati potpunu podršku njenoj autonomiji, znacima njenog izlaženja iz zavisnosti i uslova nasilja,

- pritom ne davati gotova rešenja, već podsticanjem opšte snage žene omogućiti joj prostor da ona sama dođe do predloga za menjanje svoje situacije, čak i ako to podrazumeva da se ona ne približava nikakvom razrešenju,

- žena nije kriva za nasilje kojem je izložena - bez obzira šta jedna osoba učini, to ne sme biti opravdanje za nasilje,

- dati do znanja ženi da nasilje koje trpi nije samo njen lični problem, već životna situacija mnogih žena uslovljena patrijarhalnom kulturom,

- podsetiti žene da svaka od nas ima pravo na život bez nasilja.

POKRET PRETUČENIH ŽENA

Žene su krenule da se samoorganizuju u ženske pokrete pre svega u razvijenim zemljama nakon '68. koja ženama ništa posebno nije donela. Osnovni sadržaji pokreta bili su prava žena na rad i istu platu, i protiv nasilja nad ženama i decom. Tako su prve "vruće linije" (‘"hot lines") za žene žrtve nasilja nastale u Velikoj Britaniji, SAD, Kanadi, Australiji, Holandiji pre dvadeset godina. Zajedno sa telefonskim linijama osnivane su kuće za pretučene žene. Njih su samoinicijativno i kroz samoorganizovanje uz mnogo upornosti osnivale žene iz pokreta, a ne već postojeće institucije. Najčešće, dugogodišnji rad je bio bez novca i bilo kakve društvene potvrde. Potvrdu su dobijale od samih žena koje su u ovim kućama vrlo često počinjale nove živote i nalazile novi smisao.

Tokom godina, sve više je kuća (koje se još zovu i skloništa) i telefona koji su se vremenom povezivali u mreže Ženske pomoći ("Women's Aid Network"). Danas samo u Londonu postoje 43 skloništa za pretučene žene. Kućama sada rukovode žene koje su nekada bile žrtve nasilja. Znači, ne samo da se stvara nova nauka, nego i novi pojam profesionalizma koji više ne podrazumeva diplome sa fakulteta.

Tokom vremena države su prihvatile ove ženske projekte koji su na početku bili samoinicijativni i volonterski, tako da su danas skloništa, svetovališta i telefoni finansirani iz društvenih budžeta i korisnice ne plaćaju njihove usluge, jer ih najčešće plaća socijalno. (Ovi detalji naravno zavise od zemlje do zemlje.)

U manje razvijenim zemljama tzv. Trećeg sveta, pokret pretučenih žena se nešto drugačije razvijao. Siromaštvo, prenaseljenost i neprekidno nasilje ne dopušta ženama da se zadovolje nekolicinom kuća ili pak telefonskim linijama s obzirom da većina stanovništva ne poseduje telefon. U Meksiko Sitiju, na primer, žene stvaraju mreže referentnih žena koje deluju u zajednici. Ideja je da u svakom kvartu ima po jedna žena koja interveniše u slučajevima nasilja, daje informacije, pravne savete, zove policiju i sl. (potpuno volonterski rad), tako da sve ugrožene znaju da mogu njoj da se obrate. Drugi primer je iz siromašnog, prenaseljenog predgrađa Lime, Miraflores, u kojem su se 1988. žene samoorganizovale. Svaka je kupila pištaljku, a kada muž počinje da je napada ona zviždi i komšinice koje čuju dolaze da joj pomognu. U toku prve nedelje ovog projekta, nasilje se smanjilo za 50%. U nekim drugim zemljama otvorene su u poslednje dve godine telefonske službe i skloništa Ženske pomoći, u Novom Zelandu, Tajlandu, Japanu, Indiji, Bangladešu, Filipinima, Kolumbiji, Argentini. U ovim zemljama muško nasilje nad ženama ima različite oblike, u pitanju su grupna silovanja od strane službenika, silovanja od strane američkih vojnika u bazama, seks-turizam, podmetanje spaljivanja udovica, kliterodoktomija žena, ubijanje žena zbog nedovoljnog miraza i druge vrste nasilja koje zavise od religioznih i kulturnih uslova.

U zapadnim zemljama Pokret pretučenih žena sve više iznosi javnosti činjenice o muškom nasilju nad ženama. Zahvaljujući ovom pokretu, sakupljeni su i mnogi podaci.

Institut Žena iz Madrida je na uzorku od 5000 žena dobio da 95% žena izjavljuje da su makar par puta bile fizički maltretirane od partnera. Feministička grupa Flora Tristan iz Perua objavila je da 85% žena trpi zlostavljanje od muža, sina ili oca. Četvrtina svih kriminalnih dela nasilja u Velikoj Britaniji vrši se nad suprugama (Dobash, 1979)4 Prema podacima FBI svaka četiri dana u SAD jedna je pretučena na smrt, a svaka šesta žena je žrtva nasilja svog partnera.5 U jednom istraživanju u Škotskoj (Steinmetz), na 10044 porodice, u 76% porodica povremeno ili permanentno muž napada svoju ženu, a u 1% žena napada muža. U poslednjoj dekadi '80-'90 u SAD, 50000 žena je ubijeno od svojih partnera - muškaraca, zabeleženo je 750000 silovanja, a pretpostavlja se da ih je od 10 do 35 puta više (Off Our Backs).

Jugoslovenska statistika za žene žrtve muškog nasilja je tek u nastajanju. Mreža SOS telefona u Ljubljani, Zagrebu i Beogradu radi na sakupljanju svih podataka iz tri grada.

SOS STATISTIKA

Što se tiče Beograda, nakon godinu dana rada SOS-a napravljena je statistička obrada 1200 upitnika. Kada se uzme u obzir da su od tog broja 92% upitnici žena, a od tih 1000 upitnika žena 15% su ponovljeni pozivi, izlazi da statistički podaci koje ćemo sada izneti slede iz 850 upitnika. Rezultati koje smo dobile pokazali su nam prisustvo svih vrsta nasilja u većem intenzitetu i kvantitetu nego što smo se nadale.

1. Interpolacijom statističkih podataka (upoređujući sa zagrebačkih 10000 poziva za dve i po godine i svakodnevnog desetočasovnog radnog vremena) došle smo do pretpostavke da je u Beogradu na svakih 10 minuta jedna žena izložena fizičkom nasilju od muškarca.

2. Od žena koje se javljaju, 30% njih eksplicitno izjavljuje da im partner preti ubistvom (klanjem/davljenjem) i ne samo verbalno nego je to i pokušao raznim predmetima, oružjem, noževima, rukama i sl.

3. Teške telesne povrede i povrede glave prijavljuje 29% žena.

4. Žene koje su izložene nasilju svih su socijalnih slojeva i profesija. Javlja se 13% nezaposlenih žena, 8% učenica/studentkinja, 5% domaćica, 14% penzionerki i ostalih 60% su zaposlene žene.

Najmanje se javljaju žene najnižih slojeva. (Žene najviših slojeva verovatno rešavaju ove situacije na drugi način; žene najnižih slojeva, Romkinje, siromašne, stigmatizirane, nemaju dovoljno društvene potvrde da bi se obratile javnoj strukturi za pomoć i verovatno se oslanjaju na svoje interne mreže podrške.)

5. Bračno stanje žena koje se javljaju: 49% su udate, 26% su razvedene, 14% žena su u procesu razvoda, 8% su neudate.

6. Od žena koje imaju decu, u 72% slučajeva deca su direktno ili indirektno žrtve nasilja.

7. Žene u 74% slučajeva na pitanje "Koliko dugo traje nasilje" odgovaraju VIŠE GODINA (od 3 do 40 godina), a na pitanje ‘"Koliko često se ponavlja nasilje" 48% njih odgovara SVAKODNEVNO.

8. Nasilnik je u 80% slučajeva partner iz porodice: muž (60%), bivši muž (15%), vanbračni muž (5%).

9. Sin se javlja kao nasilnik u 10% slučajeva, a otac u 6% slučajeva (obično zajedno sa mužem).