Nasilje u porodici

10. Nasilnik je u oko 43% slučajeva nama prijavljen kao alkoholičar, što se odnosi i na one koji nikada nisu bili kod lekara zbog pića.

11. Nasilnik je svih socijalnih slojeva. (Radi se i o onima sa najvišom stručnom spremom, sa visokim dohotkom i/ili društvenim ugledom u gradu, s jedne strane, dok o muškarcima najnižih slojeva manje znamo s obzirom da žene iz tih sredina manje zovu.)

12. Seksualno nasilje je do sada prijavilo samo 6% žena. Ovaj broj je potpuno nereprezentativan i nepouzdan. On samo pokazuje u kojoj meri je seksualno nasilje potisnuto u ćutanje. (Ženama koje zovu i dalje je neprijatno da o tome govore, s druge strane, mnoge volonterke SOS-a ne usuđuju se da pitaju.) Zagrebačka studija SOS podataka iz 1988. pokazuje da "u 93% slučajeva batine završavaju silovanjem kao završnim činom dokazivanja premoći i vlasti u braku".

13. U 14% slučajeva žene koje zovu traže hitnu intervenciju sitnice milicije. (Nakon poziva ponovo se zove SUP i žrtva nasilja.)

14. Na pitanje "Šta misli da bi joj najviše pomoglo u rešavanju njenog problema" ima mnogo otvorenih odgovora. Najviše se izdvajaju "razvod" u 16% slučajeva, "hitni smeštaj" (sklonište koje još ne postoji) u 12% slučajeva i "bračno savetovalište" za pitanja alkoholizma i nasilja u porodici (ovo drugo još ne postoji) u 11% slučajeva.

15. U 9% slučajeva žena koja zove apsolutno nema rešeno stambeno pitanje (ili je izbacuju zbog bespravnog useljenja, ili je muž izbacuje a ona nema nikog u gradu, ili je roditelji neće pošto ona napušta muža, itd).

16. Do sada smo 12 puta tražile hitno privremeno prenoćište za žene i decu. (Smeštamo ih od našeg novca u najjeftinije hotele, u Radničko prihvatilište, Materinski dom, ili kod kuće neke od volonterki.)

17. Neke od žena sa SOS-a (u oko 35 slučajeva), svojom odlukom su prihvatile da i van rada na telefonu učestvuju u razvoju situacije žena koje su se javljale.

18. Kroz četiri instruktaže za rad na SOSu prošlo je oko 100 žena. Na telefonu je u toku godinu dana radilo oko 60 žena, a u sadašnjem trenutku aktivno je angažovano njih 30.

Komentare na neke od ovih podataka sprovešćemo kroz analizu mehanizama koji održavaju društvenu nevidljivost muškog nasilja nad ženama. Podaci koji su nas najviše iznenadili bili su ovi koji pokazuju da je praktički svaka treća od žena pod stalnim pretnjama ubistva, i da skoro svaka treća prijavljuje teške telesne povrede i povrede glave. Mi smo zaključile da oko 25% žena koje zovu žive u situacijama koje su opasne po život (takozvanim opasnim porodicama). Drugi važan podatak govori da je nasilje rasprostranjeno bez obzira na socijalni status muškarca, njegovu obrazovanost ili društveni ugled. Jedino što žene koje žive manje tradicionalno imaju više autonomije i lakše izlaze iz nasilja. Ponekad je bio dovoljan jedan razgovor pa da se žena definitivno odluči i napusti uslove nasilja. Najčešće taj proces traje mnogo duže, a često se nikad ne završi.

MEHANIZMI ODRŽAVANJA NEVIDLJIVOSTI NASILJA NAD ŽENAMA

Činjenica da je društvenoj stvarnosti muško nasilje nad ženama nepoznato, a u svakom slučaju trivijalizovano i devalorizovano, u potpunosti određuje ovaj fenomen i načine na koji se nasilje prelama kroz živote žena.

Činjenica da mnoge žene ne govore o nasilju koje trpe ne znači da ga one ne doživljavaju, već da ne postoji jezik, i društveni prostor (ženska javnost) u kojem bi ga one objavile i naišle na potvrdu i prepoznavanje. Zbog toga njihovo trpljenje i njihov bol ostaje ispod praga društvene osetljivosti.

Naša je generalna hipoteza da je institucija nasilja nad ženama u osnovi sistema svih odnosa u društvu, pogotovo unutar sistema porodičnih odnosa, bez obzira što se faktički ne javlja u svim porodicama. Nasilje, pošto je uslovljeno nejednakom moći među polovima, inherentno je muško-ženskim odnosima i zbog toga nevidljivo i teško prepoznatljivo obema stranama.

"Godinama sam smatrala da treba da trpim što me tuče, da tako mora, da je to moja slabost ako popustim i pomislim da treba da se pobunim".

U Južnoj Srbiji muškarci odrastaju u kontekstu narodne izreke svojih očeva: "Čim se probudiš udari ženu, ako ne znaš zašto, znaće ona". Ova "narodna mudrost" upravo je koncentrat naše teze o nepostojanju uzroka za muško nasilje nad ženama. I mnoge žene koje se javljaju svesne su da oni time uspostavljaju Red. Na pitanje iz upitnika "Da li postoji nešto posebno nakon čega je usledilo nasilje" više od 40% žena eksplicitno odgovara NIŠTA. Ostali odgovori su alkohol (10%), ljubomora (8%) i jedna serija uzoraka koji se nikako ne mogu nazvati uzorkom. ("Hteo je da gleda utakmicu a dete crtani film. Stala sam na stranu deteta, onda nas je istukao, bilo je i krvi pa sam zvala miliciju. Oni su mene opomenuli." Ili "Hteo je nešto drugo za večeru"... i slično.) Svako psihologiziranje uzoraka promašilo bi cilj. Očigledno je u pitanju puko održavanje moći "gazde u kući". Tako smo suočene sa teškim telesnim povredama, zlostavljanjima, silovanjima, ucenama žena i dece BEZ NEPOSREDNOG UZROKA.

Mnoge od nas sa SOS-a i dalje se neprestano čudimo šta sve muževi rade svojim ženama. I pored našeg iskustva, neprestano se javljaju nove priče žena koje nas ispočetka uznemiruju. ("Kada je imala 32 godine i bila u odmakloj trudnoći, muž je iz čista mira pretukao. Prokrvarila je, otišla kod lekara ali joj je bilo neprijatno da prizna šta se desilo pa lekar nije postavio dobru dijagnozu. Dete joj je umrlo u stomaku, bilo je tu čitave dve nedelje i tek tada otkriveno. Posledice: od sepse je morala da operiše jajnike i bešiku, na drugoj operaciji su joj izvadili i ostatak polnih organa, a uskoro ide na operaciju levog bubrega. Docnije se razvela od muža, ali ostale su joj teške traume. Sada je potpuno sama u stanu koji je ona kupila pre braka, bez prijatelja, bez zdravlja i podrške. (Upitnik 883/91).

Vrlo često nekima pada na pamet, "on je lud". Ali čudno - nije tako. Jedna lekarka specijalistkinja, koju pratimo već više meseci, pričala nam je o 23 godine zlostavljanja. Njen, sada bivši muž, u svim drugim odnosima je korektan, poštovan, prihvaćen. Radi u jednom od kabineta u Saveznoj skupštini. "Jedino u odnosu sa mnom je kao zver" kaže ona. Izbacivao ju je u ponoć iz kreveta napolje van kuće, zaključavao u sobu po 48 sati, svaki dan je optuživao da je kurva, zabranjivao da ima bilo koje drugarice ili prijatelje, ucenjivao, tukao, itd. Nekima od nas i dalje ostaju mnoga pitanja: da li je to institucija braka u kojoj se generiše mržnja prema ženi? Čime se može objasniti tolika sramota prema sopstvenim suprugama? Šta podstiče muškarce na toliko mučenje venčanih žena? Na koji način čin venčanja doprinosi totalnom potcenjivanju i omalovažavanju žena i mnoga druga. (Mušku stranu problema i oblike njihovog nezadovoljstva brakom i porodicom ovog puta nećemo analizirati.) S obzirom da opšte uzroke ovog nasilja vidimo unutar društvenih položaja polova, i uzroke nevidljivosti ovog nasilja tražimo u istim osnovama. Zbog toga ovog puta nećemo ulaziti u posebne detalje o uzrocima ove nevidljivosti već nas interesuje jedino njen fenomenološki opis - univerzalni društveni mehanizmi kojima se nevidljivost nasilja nad ženama održava, kojima se ono ne priznaje, da bi se pritom reprodukovalo ćutanje. Drugim rečima, koje su to društveno pripisane osobine polova koje utiču na održavanje mita o nasilju?

Na osnovu dosadašnjeg iskustva rada na SOS-u i iskustva žena koje su radile u sličnim službama u svetu daćemo samo kratke opise i primere iz života žena koje nam se javljaju, a koje ilustruju ove mehanizme, bez namere da ih detaljno analiziramo.

1. Pojam MORALNE ŽENE centriran je oko prihvatanja društvene uloge pola, i unutar nje očekivanja da žene treba da budu supruge, majke i domaćice. Sve tri uloge zahtevaju moralnost koja se postiže ukoliko žene ćute, trpe i čekaju. To pretpostavlja da one treba da podnose nasilje ukoliko očekuju da budu smatrane moralnim. Eventualni otpor nasilju se smatra nemoralnim, neženskim i neprirodnim, a odbijanje da trpi - neuspehom. "Kada sam počela svima da govorim da me on tuče, da više to ne mogu da podnosim, da hoću da se razvedem, okolina je smatrala da ja nisam poštena i uzorna supruga i majka. Brat i otac su tada prestali sa mnom da razgovaraju i više nisu prešli preko moga praga." Na pitanje u upitniku SOS-a "Kako reaguje na nasilje" 45% žena se ne suprostavlja. "Ne smem da se suprostavim, on me stalno zaplašuje. Dvadeset godina nikad mu nisam rekla 'Ne'. (Stara turska izreka koja kaže "Gde muž tuče ženu, tu ruža raste" još jednom potvrđuje da se nasilje muževa neprekidno podstiče. Kod nas se smatra da nije pravi onaj muškarac koji nikad nije tukao svoju ženu.

Iz kvalitativne analize otvorenih pitanja u upitniku vidi se da oko 95% žena kaže da ih partner optužuje da su kurve.

U okviru pojma moralnosti i dužnosti udatih žena objašnjava se i silovanje u braku, pa se smatra da svakog trenutka muž ima pravo da prisili ženu na seksualni čin, a da žena mora to nasilje da prihvati. ("Nisam htela te noći da vodim ljubav. Muž je tada otkrio jorgan pod kojim smo ležali i besan rekao 'Ovo nije železnička stanica da može tu da spava ko hoće'." Jedna druga je rekla: "Njega u kući jedino interesuju seks i hrana".) Očigledno je da sama uloga supruge ograničava ženu da zadovoljava svoje želje i potrebe dok njegove potrebe postaju subjekt bračnog odnosa. U anketi Feminističke grupe Žene i društvo 1988, na pitanje "Da li ste vodile ljubav sa vašim mužem a da to niste htele", 40% žena je odgovorilo DA. Međutim na pitanje da li je to bilo silovanje odgovorile su NE, objašnjavajući i to svojom dužnošću, (Andrea Dworkin na to kaže "Brak je legalna dozvola za silovanje". (U mnogim sredinama nemoralnim se smatra i čin razvoda. "Ne smem da se razvedem zbog roditelja." "Ako se razvedem, pući će bruka." Da bi se borila protiv nasilja koje trpi, vrlo često žena mora kompletno da menja svoj život, sliku o sebi i okolini.

2. Problemi supružnika su njihova PRIVATNA STVAR. Ovo je dobro poznati mehanizam koji u svakom sistemu u kojem je primenjen one koji su u njemu podređeni onemogućava da nađu instrumente oslobođenja. Ovim sistemom se sprečava da nasilje unutar porodice postane javna činjenica i da bilo ko sa strane interveniše i podrži ugroženu stranu. Upravo zbog ovog morala, jedna od osnovnih pokretačkih ideja ženskog pokreta je "privatno je javno". Nasuprot tome, održavanjem ideologije "privatnog" unutar porodičnih odnosa društva aktivno podstiče podređeni položaj žena.

Naše iskustvo je pokazalo da je za ženu jako važno da svima kaže o nasilju, tako da makar sa neke strane može da ima podršku. Imati svedoke u trpljenju nasilja je vrlo važno za egzistencijalnu snagu žena. Vrlo često SOS postaje jedini svedok zlostavljanja.

U našoj praksi se ne tako retko događa da ekipa SUP-a odbija da ode na mesto nasilja pod opravdanjem "Samo porodična svađa". (Tada su naša insistiranja intenzivnija i upornija sve dokle ih, makar i pretnjama autoritetima, ne ubedimo u nužnost njihove intervencije.)

3. Najrasprostranjeniji model zaključivanja u vezi sa svim grupama sa manje moći je ŽRTVA JE KRIVA / ŽENA JE KRIVA. Ovo se ne odnosi samo na žene, ali u slučajevima nasilja nad ženama na njih se primenjuje.11 "Mora da ga je izazvala", često je reakcija porodice i šire zajednice. Krivica se traži i nalazi u žrtvi, kao što je obično Ciganin kriv što ga belac ugnjetava.

Kao što je to odavno rekla Simon de Beauvoir, društveno određenje žene kao drugog pola se otelovljuje u ženi kao biološkom biću pa se u njoj traži krivica za polne karakteristike žene koje su joj pripisane tokom istorije.12 Iz patrijarhalne ideologije o ženi/žrtvi-krivcu nastale su mnoge teorije ličnosti, psihoanaliza, teorije socijalnog rada i druge. (Mnoge teoretičarke smatraju da je psihoanaliza, na primer, unazadila proces oslobađanja žena jer je svojim postavkama o zavisti, frigidnosti, kompleksima, itd. tražila uzroke u samim ženama a ne u ulozi pola koja je interiorizovana.13

Jasno je da pod društvenim pritiskom mnoge žene interiorizuju krivicu, što ih posebno onesposobljava da se odluče za izlaženje iz nasilja. Studije o psihologiji polova govore da žene dva do tri puta češće izražavaju osećanje krivice nego muškarci.14 "Prvo sam mislila da ga ja izazivam, onda sam shvatila da me tuče i kad ćutim i kad govorim, i dok spavam i dok radim..."

"Psihijatar mi je kazao da sagledam svoju krivicu kada sam mu rekla da me je strah jer me muž tuče i preti ubistvom. Rekao mi je da razmislim o tome koliko je mome mužu strašno što ga se ja plašim."

U pismu koje je jedna žena 6.12.90. poslala Zavodu za proučavanje socijalnih problema u Beogradu, tražeći da promeni centar za socijalni rad koji joj preti da će joj oduzeti dete iako je bivši muž već tužen za teške telesne povrede i nasilničko ponašanje, ona kaže: "Ovo nije centar koji će zaštititi majke, već centar za zaštitu muškaraca. Njima treba pokloniti lampu i bič kako bi majke priznale da su one krive."

Ideologija "žena je kriva" posebno je rasprostranjena kod seksualnog nasilja. Svaki čin silovanja se svodi na dokazivanje žene "da ga nije izazvala". Zbog osećanja krivice i sramote samo jedno od 50-100 silovanja žene prijave, a jedno od 30 prijavljenih silovanja dođe do suda. Septembra 1990. mladić Vladimir P. oslobođen je od optužbe da je silovao 14-godišnju devojčicu pod opravdanjem da ga je ona izazvala, i da je do samog čina došlo njenim pristankom. I pored toga što postoje dokazi da je ona vrištala, plakala, otimala se, dok je on udarao, cepao odelo, šamarao, sve to u parku preko puta hotela "Beograd"15.

Osnovna funkcija ove ideologije očigledno je u maskiranju muškog nasilja, čemu služe i one prethodne. Ako je žena kriva, onda je nasilje opravdano i tu je krug zatvoren.

4. REČ MUŠKARCA JE LEGITIMNA. "Niko mi ne veruje". To su iskazi stotine žena koje se javljaju na SOS. Najčešće im se ne veruje u okviru porodice, u okolini gde stanuju i rade i u institucijama kojima se obraćaju za pomoć: centrima za socijalni rad, SUP-u, i drugim službama. Radi se o klasičnoj hijerarhiji vrednosti unutar koje oni koji imaju pravo na moć imaju pravo na istinu (nije samo grupa žena ta koja podleže ovoj hijerarhiji nego i svi drugi sa manje društvene moći.

"Bivši muž me je prošle nedelje pretukao, uhvatio me je za kosu i moju glavu udarao o zid dok nisam bila sva okrvavljena. Pozvala sam policiju. Kada je služba došla na uviđaj, on je mirno izjavio da sam sama lupala glavom o zid. Onda su seli i popili nešto, a mene ucenili da više ne uzrujavam čestitog čoveka."

Isto toliko često nam se događa da žena ne može da se razvede jer muž svojim novcem, uticajem i lažnim izjavama produžava proces po dve do tri godine. Ni njene reči ni njeni dokazi o nasilju nisu dovoljno legitimni pred celim sistemom u kome, može se reći muška reč vlada bez obzira na verodostojnost te reči.

Neke teoretičarke za ovaj nevidljivi status žena još kažu "Žene su zemlja bez jezika", dok je jedna žena SOS-u rekla "Žene su za muškarce crtani film, bez reči", druga je kazala "Muž mi je rekao 'Šta ja imam od toga što ti meni kažeš da te boli'".

5. Posebno kod profesionalaca, a i uopšte, rasprostranjena je ideologija ŽENE SU MAZOHISTKINJE. To bi trebalo da podrazumeva da žene vole da budu objekti nasilja, da vole da budu silovane. Pogotovu se situacije u kojima se, od paralisanosti strahom, žena manje brani, nazivaju situacijama u kojima ona pristaje i želi nasilnički čin. Mi za godinu dana rada nijednom nismo čule da one "ipak" vole nasilje (što mnogi psiholozi i psihoterapeuti u Beogradu, pogotovu muškarci, vole da podvuku). Činjenica da neke žene trpe nasilje i po 30 godina nije nikakav dokaz o tome da ga one "priželjkuju", već ovakve lažne interpretacije prolaze kao dijagnoze koje još više doprinose omalovažavanju žena i pogotovu otežavaju proces oslobađanja od nasilja. I ovaj mehanizam eliminiše legitimnost ženskog iskustva zlostavljenosti, umanjuje ozbiljnost muškog nasilja, a odgovornost muškarca za zločine prebacuje na žene.

(Ima situacija u kojima je potčinjenost žena toliko dramatična da kada muž kaže "dođi da te udarim", ona dođe jer nema hrabrosti da mu se suprostavi. Dok sa nama razgovara, svesna je svojih slabosti i pritom traži pomoć jer oseća da ne može sama da promeni situaciju i svoje ponašanje.)

Ovakva vrsta ideologije rasprostranjena je za sve grupe koje su u datom društvu potčinjene. Tako se nekad govorilo da Crnci vole da budu robovi a još uvek se govori da Romi vole da su prljavi.

6. NASILNIK JE PATOLOŠKI SLUČAJ/ALKOHOLIČAR. Ovom, istorijski relativno novom ideologijom, fenomen nasilja se pomera u plan patologije čime se negira odgovornost nasilnika, a čin nasilja postaje kompetencija stručnjaka. Činom dijagnostikovanja nasilnika nasilju se oduzima suština - njegova društvena uslovljenost, i ono postaje samo fenomen individualne patologije kojom treba isključivo profesionalci da se bave. Tako se onemogućuje intervencija društva, pravda se izostanak te intervencije i na još jedan način minimizira problem nasilja nad ženama.

Biologistički trend u psihijatriji pogotovu eliminiše sve socijalne faktore iz nasilničkog ponašanja. Farmaceutske kompanije finansiraju istraživanja koja treba da dokažu biloške faktore ovih psihopatologija. Rezultati onda upućuju na nove hemijske proizvode koje ove kompanije lansiraju na tržište, i tako u osnovi profit proizvodi dijagnoze. Posledice ovog lanca su da žene postaju "osobe sa mazohističkim crtama", muškarci "osobe sa psihopatološkim crtama" a deca koja na nasilja burno reaguju "hiperaktivna deca". A za sve ove dijagnoze postoje i adekvatni lekovi.

Svi podaci iz pokreta pretučenih žena govore suprotno. Muškarci koji su patološki slučajevi postoje, ali njihov broj ne prelazi 4%, koliko ih je i u opštoj populaciji.16

(Drugo je pitanje što je nekima od nas i dalje neshvatljivo ovo nasilje jednako kao i fenomen rata, pa se političari koji se u moderno vreme odlučuju na ubijanje ljudi i dalje ne nazivaju patološkim slučajevima.)

Što se tiče alkoholičara, tu je situacija drugačija. Njihov procenat među nasilnicima (kod nas oko 40%) je veći od procenata alkoholičara u opštoj muškoj populaciji (oko 15%). Teoretičarke nasilja nad ženama su pokazale da alkoholizam može i ne mora da bude uzrok nasilja, ali da povećava nasilničko ponašanje muškaraca mnogo više nego kod žena. Samim tim, fenomen alkoholizma se mora posmatrati u društvenom kontekstu.

Mnoge žene koje kažu da njihovi partneri piju, izjavljuju da ih oni zlostavljaju i kada nisu pijani.

7. SILOVANJE/INCEST JE PROIZVOD SEKSUALNOG NAGONA. Ovo je ideologija koja teži da opravda čin nasilja koristeći privilegije grupe koja ima moć. Činjenica da žena u toj situaciji nema seksualni nagon se od strane profesionalaca ne uzima u njenu odbranu - ona opet ne može biti subjekt odnosa. Suzan Braunmiler (Susan Brownmiller), jedna od najvažnijih istraživačica silovanja kaže: "Silovanje nije u vezi sa nagonom, ono nije ništa više i ništa manje nego svesni proces kojim svi muškarci drže sve žene u stanju straha".17

Za ovakvo teško zlodelo ne može biti nikakvog opravdanja, pa prema tome isticanje nagona ništa nam ne znači. Mi polazimo od činjenice da je za žene silovanje jedan od najtežih činova nasilja protiv njihove volje koji ih pogađa u telesnoj, emotivnoj, psihičkoj i seksualnoj dimenziji. "Bila sam žrtva incesta, silovanja, mučenja, pokušaja ubistva, pokušaja kidnapovanja i svedokinja pet ubistva. Od svih tih iskustava silovanja i incest su bila najgora. Ona su za mene bila neka vrsta ubistva. Za mene je to bilo ubistvo moje nevinosti, mog poverenja, društvenog zdravlja i detinjstva".18 "Kada siluješ ženu i kažeš da to ima veze sa seksom, to je kao kada bih te ja izudarala tiganjem i rekla da to ima veze sa hranom."19

Što se tiče silovanja i incesta, kod nas u javnosti postoji jak otpor ne samo među građanima nego i u medijima koji obrazlažu svoje odbijanje da o tome govore, izjavama "to će uznemiriti javnost".

Reference

1 Leonore Walker, The Battered Woman, New York, Harper & Row Books, 1979.

2 Susan Schechter, Women and Male Violence, The Visions and Struggles of the Battered Women's Movement, South End Press, Boston, 1982.

3 Franca Ongaro Basaglia, "Žene, ludilo, ludnica", Alternative psihijatriji, Lila ulica, Beograd, 1988.

4 Emerson Dobach and Russel Dobach, Violence Against Wives: A Case Against Patrirchy, New York, The Free Press, 1979.

5 Gordana Cerjan Letica, "Nasilje prema ženama u obitelji", časopis ŽENA br. 46. 1988.

6 Suzanne Steinmetz and Murray Straus, Behind Closed Doors: Violence in the American Family, New York, Doubleday, 1980.

7 Joanne Stato, "Fight Back: The Battered Women's Movement in Action", OFF OUR BACKS, vol XX, br. 10, Washington D.C. 1990.

8 Vesna Mimica, "Nasilje u obitelji između ideologije i prakse" zbornik NASILJE U OBITELJI, Dubrovnik, 1988.

9 Sanja Milojević, Ivana Ristić, Lepa Mlađenović, "Izlazimo iz ćutanja", STUDENT, 15.4.1988.

10 Andrea Dworkin, Pornography, Cox & Wumam, Berkshire, 1981.

11 Vesna Nikolić Ristanović, Žene kao žrtve kriminaliteta, Naučna knjiga, Beograd, 1989.

12 Simon de Beauvoir, Drugi pol, BIGZ, Beograd, 1982.

13 Charlotte Bunch, Passionate Politics, Feminist Theory in Action, St. Martin's Press, New York, 1987.

14 Carol Gilligan, In a Different Voice-Psychological Theory and Women's Developement, Harvard University Press, Cambridge, 1982.

15 U tekstu "Ponoćni Rašomon", potpis E.B.R. EKSPRES POLITIKA, od 26. nov. 1990.

16 Menachen Amir, Patterns in Forcible Rape, Chicago Press, 1971.

17 Susan Brownmiller, Against Our Will: Man. Women and Rape, Penguin Books, London 1975.

18 Rebbeca, Michigan, "Letters", časopis LESBIAN CONNECTION, jan. 1991.

19 Cacil Latham, "Rape is not Sex", NEW DIRECTIONS FOR WOMEN, vol. XV, br. 3. 1990.

april 1991. u Beogradu

 

pamflet iz arhive SOS-a

kraj nasilja nad ženama

Posle dugih grupnih razgovora i razmena iskustava došle smo do nekih zaključaka. Shvatile smo da jedini način da razbijemo odbrane koje nas parališu je DA SVE ZNAMO - da znamo u potpunosti dokle ide nasilje nad nama samima i nad drugim ženama, pod kojim uslovima ga dopuštamo i zašto, i POČNIMO PROTIV NJEGA DA SE BORIMO.

- da se pretnje i nasilje nad ženama događa na svim mestima, svakog dana, u celom svetu, da ih vrše muškarci koje poznajemo, oni sa kojima smo u intimnim odnosima i oni nepoznati,

- da mi žene ne volimo nasilje,

- da zato pre svega treba da odlučimo da se suprotstavimo svakoj pretnji i nasilju od samog početka,

- da treba da izađemo iz logike žrtve - jake smo da se same izborimo za svoju autonomiju,

- da strah možemo da pretvorimo u akciju odbrane - vrlo često otkrivanje i verovanje u sopstvenu snagu umanjuje strah,

- da je važno da volimo same sebe i svoja tela. To je tvoje telo i učini sve da očuvaš njegov integritet.

U konkretnim situacijama za neke od nas je važno:

- da delujemo logikom šoka. Zalupi vrata, baci najbližu stvar: uradi nešto što on ne očekuje, on očekuje da ćeš popustiti svim njegovim zahtevima.

- često je uspešna vika i glasno reagovanje na njegove pretnje.

- nekad je dovoljno da mirno popričamo.

- ulični voajeri i oni koji otvaraju pantalone ispred devojaka fizički su bezopasni i plašljivi. Dovoljno je da ga uplašiš bilo kako.

- ako putuješ auto-stopom imaš pravo da u svakom trenutku kažeš da ćeš da izađeš bez obzira što nije zgodno mesto. Izađi iz kola čim osetiš nelagodu, napolju ćeš moći da udahneš novu snagu da nastaviš put.

- često se događa da se toliko uplašimo i da pustimo da nas maltretiraju tako da na kraju dobijemo više nasilja nego da smo se suprotstavile.

- pokušaj da ne zaključuješ logikom: bolje da mu popustim nego da me ubije, on računa na tvoj strah od smrti, a ti od toga nemaš koristi.

-on pretpostavlja tvoju slabost. Pokaži da si sto puta jača nego što on misli.
-ne računaj na njegovu humanist
-pokušaj da ne misliš: "ja sam taj tip, ne umem da vičem, psujem, da udaram, itd." Uvek možeš nešto drugo, i uvek možeš nešto i prvi put.
-ako je nasilje u kući u pitanju jedna žena je rekla: "Kad te prvi put udari sruči sve što imaš na njega, jer ako jednom počne onda će stalno".

-ako je u pitanju permamentno nasilje od muža, nekad je jedini način oslobađanja razvod. On se neće promeniti dok je s tobom u istom odnosu, što znači da tebi tu nije mesto, – izađi.

-jedna devojka je rekla: "Ćale me stalno po malo maltretriao. Jednog dana kad je hteo da me udari šutnula sam ga u stomak i nešto mi je puklo pred očima. Od tada ga se više ne plašim".
-pokušaj da računaš samo na sebe. Ponekad je i policija, i komšiluk i rodbina na njegovoj strani.
-brani se kao što bi branila svoju decu ili svoje bliske. Obično su žene mnogo žustrije u odbrani drugih koje vole nego u odbrani samih sebe.
-u jednoj feminističkoj grupi u Njujorku žene su zaključile: "da je važno brzo i staloženo reagovanje, neprestano planiranje strategije odbrane isprobavanjem različitih tehnika. Svaka situacija je različita.
-žene u prenaseljenom predrađu Lime, u Mirafloresu, odlučile su da zaustave nasilje. Svaka žena je nabavila pištaljku i u situaciji nasilja zviždi, a druge žene dolaze da je odbrane. U prve dve nedelje nasilje nad ženama se prepolovilo.
-svaku situaciju koju si prošla uspešno ili neuspešno ispričaj sa drugaricom i izanaliziraj je da bi znala šta su bile tvoje greške a šta je bilo dobro. Tu može da počne da ti se oslobađa snaga i savest protiv nasilja.
-većina žena koje su se odbranile rekle su da je za njijh bilo najvažnije što su je odlučile da se suprostave i što su se borile do kraja šta god to u datoj situaciji značilo.

Zaključci ženske radioice, maj 1989. godine

Feministička grupa "Žene i društvo"