Special edition diogen haiku

NO 38 
PAGE 5 
 
Suzume no ko  
 
 
 
 
soko noke soko noke   
 
 
 
o-uma ga tôru   
 
 
 
 
 
 
Mali vrapčiću 
sklanjaj se, sklanjaj se, bjež’! 
ide gospar konj. 
 
You tiny sparrow 
move aside, move aside, run! 
The master horse goes. 
 
Translations:  Japanese to Croatian:  Vladimir 
Devidé 
           Croatian to English:  Đ.V.Rožić 
 
Issa (1763-1827) 

---

NO 38 
PAGE 6 
K O NJ I
      
 
Prvi jutarnji koraci po šljunkovitoj stazi dvorišta bijahu mi nagrađeni rzanjem iz staje. Prije mog do-
laska staza je trpjela škripući hod majke, oca i poslužitelja, no iz staje tad nisu dopirali nikakvi zvuci. 
Baš moj korak stazom, prepoznatljiv uhu koje ga je iščekivalo, izazva dobrodošlicu rzanjem. I ne d'o 
Bog zastati u razgovoru s nekim od pridošlica, rzanje bi se pretvaralo u njisku sve dok me Sokol ne bi 
ugledao na dovratku staje. Tako je svakog jutra. Kako se stajom i dvorištem širi njegov pozdrav, tako 
se mojim prsima širi neka toplina, neki ushit pripadnosti tom četveronožnom divnom biću svilene, sive, 
guste grive i dlake, plemenitih očiju, jake šije i grebena, dubokih prsa i snažnih sapi. Većina mu je ro-
đaka dorata ili vrana, a nastali su odabirom za uporabu u nizinskom području uz rijeku Savu, kao te-
gleći i radni konji. Na području njegova nastanka u Posavini, s desne i lijeve obale Save, prvotno je 
obitavao autohtoni posavski konj, no pod utjecajem drugih pasmina, od kojih se spominju noniusi, po-
lukrvnjaci, arapski, stari španjolski, lipicanski, oldemburški i belgijski konji, stvorena je gotovo nova 
pasmina,  prilagođena  posavskim  terenima  i  zahtjevima  koji  iz  njih  proizlaze.  Postavimo  li  pitanje  o 
uzgoju tog konja, sa zadovoljstvom možemo ustanoviti da se uzgoj planski i dobro provodi.  
 
Moj  Sokol,  iz  razreda  sisavaca  (Mammalia),  podrazreda  plodvenjaka  (Placentalia),  reda  kopitara 
(Ungulata), podreda lihoprstaša (Perissodactyla), porodice konja (Equidae), roda (genus) Equus i vrste 
(species) Equus caballus. Jabučasti sivac, posavac, pastuh… I ne tražeći mu pedigrea ispisana na veri-
ficiranom obrascu, osjećam mu plemenitost u svakome dahu i svakome dodiru njegove drage glave s 
mojim ramenom i licem. 
 
 
Photo by Zdenko Vanjek 
 
 
 
Dodirujemo se glavama i ja mu tiho pričam na uho, dragajući mu snažan vrat, a on drhti kao uplašeno 
ome kad mu stavljaju prvu ormu, pažljivo se ogledavajući da mi slučajno ne stane na nogu svojim ve-
likim snažnim kopitom ili da me ne povrijedi na neki drugi način. Čeka na timar, strpljiv i miran, ne 
tražeći nagrade, tek mu iskaz ljubavi i pažnje može pružiti zadovoljstvo. Tepah mu tiho, a on mi uz-
vraća čujnim izdisanjem kroz stisnute glasnice kao znak zadovoljna odobravanja. Četkati ga i pri tom 
mu tiho govoriti najveća mu je nagrada u danu. Glavno da čuje moj glas, umirujući, tih, i da osjeti dra-
ganje četkom. Naslušao se Sokol mojih predavanja o svemu i svačemu i nikada nije negodovao, iako 
zna pokazati i neugodu, ali na lijep način. 
„Znaš  li,“  rekoh  mu,  „koju  li  su  ulogu  odigrali  tvoji  prethodnici  u  životu  čovjeka?  Tridesetak  tisuća 
godina prije početka brojenja godina nove ere već smo bili dobri znanci!“ 
 

---

NO 38 
PAGE 7 
Vrijeme je to prepuštanja ugodnom razmišljanju u tišini, čujno ispunjenoj samo zvukom četke niz kon-
jsku dlaku. Činjenica da preda mnom stoji tako divna životinja otvara niz pitanja, počevši od načina 
kako su se i kada konji pripitomljavali i osposobljavali za lov i rat pa sve do pitanja fenomena konja 
kao  žrtvene  životinje.  Prema  tvrdnjama  znanstvenika,  tridesetak  tisuća  godina  prije  početka  brojenja 
nove  ere  već  smo  bili  dobri  znanci.  Arheologija  i  povijest  pratili  su  konja  još  od  pronalazaka  prvih 
fosilnih predaka u Sjevernoj Americi, gdje su bili i pripitomljeni. Trag im se gubi u aluvijalno doba, a 
istražitelji pretpostavljaju da je najvjerojatniji razlog njihova nestanka bio neki  pomor.  U Americi  se 
daljnji razvoj konjarstva može pratiti od dolaska osvajača moreplovaca i njihovih španjolskih pasmina 
konja.  
 
U pliocenu se preko područja današnjeg Beringovog zaljeva konj proširio u Sjevernu Aziju pa i dalje, 
gdje su nađeni ostaci divljih izvornih oblika konja od kojih je preživio samo jedan oblik – Equus ferus. 
Taj  je  konj  obitavao  na  području  Azije,  a  naročito  Mongolije.  Danas  se  zadržao  na  terenu  zapadne 
Džungarije  u  Kini,  gdje  ga  je  1879.  g.  otkrio  Przewalskii  pa  je  po  njemu  kasnije  nazvan  Equus 
Przewalskii – ishodišna skupina za mnoge pasmine domaćih konja kao što su mongolski konji te do-
maći  konji  sjeverne  i  srednje  Europe.  U  znanstvenim  krugovima  postoje  različita  mišljenja  i  teorije 
postanka teških konja i njihovih pasmina, kao što su Equus caballus Auet, Ewart, Equus caballus ger-
manicus Nehringi, Equus Woldrich i Equus abeli Ant. 
 
Drugi  samostalni  izvorni  oblik  domaćih  konja  bio  je  Equus  Gmelini  Antonius  ili  Equus  tarpan 
(Kodinec, 1951.). Tarpan je izumro dosta kasno. Obitavao je na području jugoistočne Europe i na sus-
jednim predjelima Azije, naročito u Iranu, gdje je udomljen još 3000. godine p.n.e., no promatran je i 
kao ishodišna skupina laganih konja koji su dospjeli u Babilon i Egipat još 2000 godina prije Krista. 
Isti su konji dospjeli u Galiciju, Litvu i Bosnu, gdje su potom i udomaćeni. Njegovi su potomci galici-
jski i bosanski konj.  
 
U genetici onih konja što lutaju obroncima oko Livna, iako su zbog rata raspušteni iz domaćinstava pa 
možemo reći da su već podivljali konji, ima krvi tog istog tarpana. Pitam se, je li u neku ruku sreća što 
su u prirodnim uvjetima, gdje raspolažu s dosta hrane, slobodni, podivljali, lutajući livadama i šumama 
poput  njihovih  predaka, čiji je posljednji divlji primjerak zabilježen još davne  1866. godine u južnoj 
Rusiji. Gledajući ih onako slobodne, jer tako su prikazani u jednome filmu na Internetu, eksterijerno je 
nemoguće  tvrditi  kako  znamo  njihovu  genetiku,  no  prema  opisima  i  slikama  bosanskog  konja,  onog 
autohtonog s velikim utjecajem arapskih konja, može se zaključiti da jako liče livanjskim konjima. 
Mora  se  imati  na  umu  da  je  bosanske  konje  Šola  sistematizirao  na  brdske  konje  i  one  valovitih 
područja, a da ih Grković, uzevši u obzir utjecaj prirodnih uvjeta njihova nastajanja i formiranja, dijeli 
u dva tipa. I jedan i drugi tip pokazuju jaku infiltraciju arapske krvi. Čitajući i prateći odlike arapskih 
konja, nisam mogao ne primijetiti sličnosti u prenesenim svojstvima. Stoga tip podveležac, zbog obita-
vanja na škrtoj zemlji i kamenu, ima karakteristike žilavosti i ustrajnosti, ali sitniju građu, dok tip glasi-
nac, konj odgojen na ravnome terenu i na boljoj paši, osim što ga također odlikuje žilavost i ustrajnost, 
jest  jači  i  krupniji.  O  izdržljivosti  i  marljivosti  tih  konja  osvjedočio  sam  se  tijekom  služenja  vojnog 
roka, odsluženog u brdskoj konjici. Rekoh, nisam ih prije poznavao, nego samo iz knjiga. No, po pov-
ratku iz vojske, stečena iskustva rodila su duboko poštovanje prema tim hvalevrijednim životinjama. 
Nemaš ga što vidjeti, a nosi teret satima, bez odmora za šaku zobi, malo sijena i vode, i to po terenima 
kojima prolaze još samo koze i divljač. Morao sam im posvetiti nekoliko rečenica, sjećajući se vjerne 
kobile Lidije koja je nosila top, svoju vojnu spremu i pomagala mi na uzbrdicama, gdje bih se lovio za 
njen samar, umoran od duga puta po bespuću. 
 
Za vrijeme seobe naroda dolazilo je do križanja potomaka konja pasmine Przewalskii i tarpana, a posl-
jedično i do formiranja novih oblika od kojih potječu španjolski tipovi konja, no ne svi.        
             
 

---