Nevidljiva ruka

KONTROLA RASTA POPULACIJE

Doktor Pol Erlih (Dr. Paul Erlich) napisao je knjigu pod naslovomPopulacijska bomba,

u kojoj je prorekao: „Već je isuviše kasno izbeći opštu glad koja će uništiti milione ljudi, moguće već do 1975.godine".

Erlih je još predvideo „potpuno zagađenje i smrt svetskih okeana do 1979."

Časopis „Harper's" od januara 1970. doneo je na celoj strani tekst sa ovakvim naslovom: „Štagod pokušate da učinite, biće propao pokušaj, sve dok ne budemo kontrolisali rast populacije."

Članak je tražio od američkih vlasti da „počne da kontroliše poplavu populacije koja preti dazaguši planetu."

Kenet Bolding (Kenneth Boulding), ekonomista sa Kolorado Univerziteta, upozorio je svet, februara 1973. godine, da porast stanovništva mora da se zaustavi, ili „će za nekoliko stotina godina biti mesta samo za stajanje."

Verovanje da će svet patiti zbog „eksplozije populacije" i da postoji opasnost da će ljudi kroz stotinu godina stajati jedan drugome na glavi najobičnija je obmana, koja se lako može dokazati primenom najjednostavnije matematike.

Oregon, prilično mala država u poređenju sa ostalima u SAD, ima površinu od 95 607 kvadratnih milja. Svet ima oko četiri milijarde stanovnika. Kada bi se celokupna svetska populacija preselila u Oregon, svih četiri milijarde ljudi, a ostatak sveta ostao potpuno prazan, četvoročlana porodica dobila bi delić Oregona veličine približno 50 stopa sa 53 stope. To je otprilike polovina površine tipičnog stana u predgrađima.

Ljudima u svetu rečeno je da je razlog gladi u Indiji to što je njena populacija prevelika za količinu hrane koju proizvodi. Međutim, uvidom u istoriju te zemlje otkriva se da je Indija već stolećima suočena sa istim problemom, iako je broj stanovnika bio znatno manji, a površina je, razume se, uvek bila ista.

Postoji li neko drugo objašnjenje za glad u Indiji, osim ovog o prevelikom broju stanovnika?

Može li jedan od razloga da bude i to što Indija ima socijalističku vladu koja veruje da sve što pojedinac proizvede treba da pripadne državi? Da li je moguće da je socijalizam uništio želju za proizvodnjom? I to dugo vremena unazad!

Indija ima prosečeno oko 500 stanovnika po kvadratnoj milji svoje teritorije, Japan oko 700 a Holandija 800. Poznato je, međutim, da Japan i Holandija imaju znatno prosperitetnije ekonomije od Indije, jer svojim proizvođačima dozvoljavaju da zadrže ono što proizvedu.

„Populacijska eksplozija" je, dakle, velika prevara. Zanimljivo je videti kakva se rešenja nude za ovaj izmišljeni problem.

Jedno od njih je predložio psiholog i seksualni terapeut iz Vašingtona koji se zalaže da „nacije sveta oduzmu 'pravo na reprodukciju' od svojih naroda kao jedino rešenje za globalnu eksploziju populacije... i to tako što će stavljati hemikalije koje izazivaju privremeni sterilitet i vodu i u hranu... prihvatili pojedinci to ili ne."

Jedna individua izjavila je kako Sjedinjene Države imaju previše ljudi. Ponudio je rešenje: „Neophodno je da SAD smanje svoju populaciju na dve trećine u sledećih 50 godina, prema Hauardu Odamu (Howard Odum), pomorskom biologu Univerziteta Florida. Odam je rekao da država neće biti u stanju da snabdeva 225 miliona stanovnika. Jednom, kada stanovništvo bude smanjeno na 76 miliona... ono će biti čvrsto orijentisano na poljoprivredu koja omogućava održavanje života."

Kako je Odam zamislio da smanji broj stanovnika, u ovom članku nije pomenuo. Možda je planirao da ih uništi „na neki fini način". Džon Majnard Kejns, fabijanski socijalista - komunista, takođe je imao komentare o eksploziji populacije: „Došlo je već vreme kada svaka zemlja mora da razmisli o nacionalnoj politici u vezi sa veličinom svoje populacije, bila ona mala ili velika. I to što hitnije. Kada se takva politika uspostavi, moramo preduzeti korake da je sprovedemo u delo. Doći će vreme kada će zajednica, kao celina, morati da obrati pažnju i na izvesne kvalitete, a ne samo na puki broj svojih budućih članova."

U ovom tekstu gospodin Kejns nije objasnio kako je isplanirao da ograniči veličinu populacije. Mora da je za ljude poput Kejnsa frustrirajuće kada uoče problem a nisu u stanju da objasne ljudima da njegovo rešenje podrazumeva masovna ubistva onih koji prelaze željeni broj stanovnika. Teško je Kejnsu I sličnima da ljudima objasne kako treba da nestanu da bi drugi živeli.

Indija je u kontroli rasta svoje populacije preduzela korake primenom prisilne sterilizacije svojih građana. U indijskoj državi Maharaštri, na primer, u kojoj se nalazi grad Bombaj, svi muškarci do 55 godina starosti i sve žene do 45 godina moraju se sterilizovati u roku od 6 meseci po rođenju njihovog trećeg deteta. Parovi s troje dece koji nemaju dete mlađe od 5 godina su izuzeti ali moraju se odlučiti na abortus ukoliko se dogodi trudnoća. U stvari, tokom jednog perioda „posebne opasnosti", indijska vlada sprovela je nekih 10 miliona prinudnih sterilizacija.

Kina je, međutim, još vodeća zemlja u kontroli rasta populacije. Država je trenutno ograničila porodice na po jedno dete. „Oni koji budu imali više dece, neće za njih dobiti sledovanje."

Odluka o rađanju, kao i o smrti, postala je „kolektivna odluka", sudeći prema izjavi kineskog lekara, pošto se „stanari svakog kvarta u Narodnoj Republici Kini sastaju jednom godišnje da bi odlučili koliko će se beba roditi sledeće godine... Onima koji su kolektivnom odlukom obavezni da izbegnu trudnoću ne uvažava se izgovor da su zaboravili na pilulu. Dobrovoljci... svakoga jutra dele pilule ženama kada stignu na radno mesto."

Jedan od najstarijih kineskih običaja čak i pored svih komunističkih napada na strukturu porodice jeste da se muški potomci staraju o ostarelim roditeljima. Sada, kada je Kina porodicu ograničila na samo jedno dete, mnogi Kinezi su u strahu da će, ako im prvo dete bude žensko, ostati bez potpore u starosti. Zato poneki ubijaju svoju žensku novorodenčad. Šta više, mnogi roditelji ostavljaju svoje mrtve ženske bebe na stepeništima lokalnih štabova Komunističke partije.

Pored toga što kontroliše rađanje svojih građana, Kina, u sklopu kontrole populacije, kontroliše I umiranje svojih staraca. U vladinom izveštaju pod naslovom „Komunistički progon crkve u Kini i SevernojKoreji, datiranom 26. marta 1959, kaže se da: „Svi ljudi stariji od 60 godina i nesposobni da rade odlaze u staračke 'srećne domove'. Tamo im se daju injekcije. Kaže im se da je to u cilju njihovog zdravlja. Ali, dve nedelje pošto prime injekciju, oni umiru."

Dalje, rešenje imaginarne eksplozije stanovništva pogađa i ljude srednjih godina, takođe. U jednom eseju, pod naslovom „Međunarodna lutrija moralnosti", američki studenti prinuđeni su da čitaju o lutriji „... koja će resiti svetski problem viška stanovnika. Svake godine 5 odsto stanovnika ove planete, slučajno odabranih, između 30 i 40 godina starosti, biće ubijeno..."

Ukratko, dakle, postoji drugi cilj mita o prevelikoj populaciji. Njega je sumirao Lorens Rokfeler (Laurence Rockefeller), brat Dejvida Rokfelera, u članku pod naslovom „Zahtev za jednostavnim stilomživota", koji se pojavio u „Riders dajdžestu". Deo tog teksta glasi: „Sve u svemu, celokupna situacija rezultira novim načinom življenja... Ukoliko ga ne sledimo dobrovoljno i demokratski, može nam biti nametnut. Neki ekonomisti i analitičari smatraju da će, ako nastavimo da iscrpljujemo resurse kao što sada činimo, jedini način da se uspostavi balans između snabdevanja i potražnje biti putem autoritarne kontrole. Robert Heilbroner (Robert Heilbroner), izuzetni ekonomist, delimični je pesimista u pogledu mogućnosti demokratskih i kapitalističkih zemalja da nametnu disciplinu neophodnu za preživljavanje u svetu oskudica."

Znači, razlog koji stoji iza mita o „eksploziji populacije" jeste nametanje totalne kontrole od strane vlasti kako nad građanima tako i nad životnim okruženjem. Ovaj prenos vlasti s pojedinca na državu podržavao je i Zbignjev Bžežinski, koji je napisao: „Mislim da smo prihvatili ideju o velikom proširenju ovlašćenja u društvenim propisima. Ona će možda imati i takve forme kao što su zakonski propisi o broju dece, ili čak o njihovom polu, jednom kada budemo imali takve mogućnosti, zatim propisi o slobodnom vremenu, i tako dalje."

Postaje veoma važno, kao i u slučaju organizacija o kojima smo diskutovali u prethodnom poglavlju, da se još jednom upitamo ko plaća za kampanju „eksplozije populacije". I ponovo otkrivamo da su u to umešane fondacije oslobođene poreza i njihov novac: „Prve velike fondacije koje su dale donacije na polju kontrole populacije bile su Rokfelerova fondacija i Karnegijeva fondacija. Njima se kasnije pridružila I Fordova fondacija..."

A Rokfeleri su ubacili svoj novac u pokret za kontrolu populacije finansirajući „Populacijsko veće" (Population Council), „Planirano očinstvo" (Planned Parenthood), „Biro za uputstva o populaciji" (Population Reference Bureau)".

Ljudi u Kini koji ubijaju bebe ženskog pola nisu usamljeni. Ima i u Americi onih koji idu njihovim stopama: „Lekari širom zemlje (SAD) počeli su da pomažu pojedinim trudnicama da ubijaju svoju nerođenu decu, jer su roditelji želeli dete suprotnog pola", piše u jednom tekstu 'Vašington posta'".

Jesu li ovako ekstremne mere neophodne? Moramo li da kontrolišemo svetsku populaciju, bez obzira na to koliko ljudi bilo, zato što mnogi umiru od gladi u svetu koji će uskoro biti toliko prenatrpan da neće biti prostora za proizvodnju hrane? Da li ljudi u svetu zaista gladuju?

Sekretar za poljoprivredu u vladi Džimija Kartera, Bob Berglund (Bob Berglund), izjavio je: ,,Ustvari, četiri milijarde ljudi koji nastanjuju planetu u 1978. imaju za petinu više hrane po glavi stanovnika odonih 2,77 milijardi koliko ih je bilo pre dvadeset pet godina."

A američki farmeri smanjuju obradive površine sa plodnom zemljom. Džon Blok (John Block), sekretar za poljoprivredu u 1983. izveštava nas da su pojedini farmeri pristali da se odreknu obrade po jedne trećine svoje zemlje, ukupne površine od 82 miliona jutara, u zamenu za neke dopunske stimulacione programe.

U Sjedinjenim Državama zabrinjavajuće opada stopa rasta populacije. „U 2000. godini federalne vlasti će možda morati da podstiču rađanje dece, ukoliko stopa rasta nastavi da tone... kako kaže sociolog saTempi univerziteta."

Geri Alen, predani istraživač, tvrdi da su iza teorije „populacijske eksplozije" na delu skrivene sile levice "...koje se nadaju da će, igrajući na kartu društvenog haosa i prirodnih katastrofa, izmeniti postojeću strukturu naših službi koje se bave prirodnim okruženjem i broj ljudi u njima, i da će na tom polju nametnuti kontrolu državnih vlasti. Njihov cilj je kontrola vlasti nad okruženjem u kojem svi mi moramo daživimo."

Federalna kontrola o kojoj govori gospodin Alen manifestovaće se u svakom aspektu životasvakog pojedinog građanina. Fraze koje opisuju ove sveobuhvatne promene su sledeće: „Novi ekonomski poredak", „Novi međunarodni ekonomski poredak" ili „Novi svetski poredak".

Ove fraze, u stvari, sve isto znače, samo se naizmenično koriste. „Svetska konferencija o populaciji" Ujedinjenih nacija, održana u Bukureštu, pozvala je na „novi ekonomski poredak iskorenjivanjem uzroka bede u svetu i osiguravanjem pravične preraspodele svetskih resursa..."

Ovo je najobičniji marksizam, koji je samo otišao korak dalje: od svake nacije prema njenim mogućnostima, svakoj naciji prema njenim potrebama.

Ukoliko će se kreirati Novi ekonomski poredak i bogatstvo raspodeliti od bogatih ka siromašnim nacijama, onda će biti potreban i metod kojim će se to postići. Ujedinjene nacije su predložile jedan takav metod 1969. i 1970. godine: „Generalna skupština jednoglasno je usvojila u četvrtak deklaraciju koja poziva svetski fiskalni sistem i vlade da se založe za pravedniju raspodelu prihoda."

Ujedinjene nacije su dale predlog da „svako u svetu treba da plaća porez na izvesne kućne aparate i pojedinu luksuznu robu, koji bi išao kao pomoć siromašnim zemljama."

(Očigledno je koje su to zemlje koje imaju „izvesne kućne aparate i pojedinu luksuznu robu": bogatije nacije, one koje štite pravo na privatnu svojinu.)

Diskusije o pomoći siromašnima, o prenaseljenim zemljama nastavile su se 1979, kada su se predstavnici 156 država susreli" ...da bi raspravljali o podeli svetskih resursa koji se smanjuju. Blok od 80 siromašnih zemalja zatražio je novu pomoć od 25 milijardi dolara od najbogatijih država."

Naslov jednog članka u novinama glasi: „Susret bogatih i siromašnih" i ilustrovan je zajedničkom fotografijom tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kurta Valdhajma (Kurt Waldheim) i filipinskog predsednika Ferdinanda Markosa (Ferdinand Marcos).

Sličan naslov pojavio se i prilikom sastanka u Kankunu, u Meksiku, održanog oktobra 1981:„Bogati i siromašni se okupili da razgovaraju o novom ekonomskom poretku."

Ukoliko se širom sveta bude uveo porez koji će ići siromašnim zemljama, onda će morati da postoji i svetski poreznik. To nas čeka u bliskoj budućnosti. Džejms Varburg je, na primer, senatskom potkomitetu je 17. februara 1950. rekao sledeće: „Imaćemo Svetsku vladu (svetskog poreznika), sviđalo se tovama ili ne, konsenzusom ili silom."

Čak je i jedan papa Katoličke crkve, papa Pavle VI, u encikliki pod nazivom „Ovo je progres", podržao Svetsku vladu. Napisao je: „Očito je potrebno da se tokom vremena oformi Svetska vlada od svetskih autoriteta."

Svetski poreznik je veoma blizu...?

GLAVA XX