Nevidljiva ruka

PROGRESIVNI POREZI NA PRIHOD

Ekonomista i pisac Henri Hezlit (Henry Hazlitt) je, u svojoj knjizi ‘’Čovek protiv države blagostanja’’, primetio:

,,U 'Komunističkom manifestu' iz 1848, Marks i Engels su otvoreno predložili 'veoma progresivni porez' kao instrument kojim će proletarijat iskoristiti svoju političku nadmoć da bi postepeno oteo sav capital od buržoazije, da bi centralizovao sva sredstva za proizvodnju u ruke države i da bi despotski zadro u pravo na privatnu svojinu..."

Kako progresivni porez na prihod otima svojima od „buržoazije" (klase radnika)?

Progresivni porez na prihod povećava procenat poreza koji se uzima od poreskog platiše kako njegov prihod raste. (Nedavno se u novinama pojavio jedan šaljivi strip, koji svakodnevno izlazi u ponekoliko sličica, sa ovakvim tekstom: muž govori ženi: „Povišica plate od 8%, koju smo dobili, bez obzira na inflaciju znači povećanje... poreza. Sada gubimo 10 dolara nedeljno"!)

Karl Marks je bio autor plana o primeni progresivnih poreza na prihod i centralnoj banci, koji zajedno uništavaju zaradu srednje klase. A senator Nelson Oldrič je bio taj koji je Kongresu Sjedinjenih Država podneo zakonske predloge kako o progresivnim porezima tako i o centralnoj banci!

Evo primera, uzetog iz poreskih tablica Unutrašnje službe prihoda (IRS), koji potvrđuje navode iz malopredašnjeg stripa:

Zapažate da, kada se prihod udvostruči, rastu i poreske stope po shemi o progresivnom oporezivanju. Drugim rečima, kada sindikati izdejstvuju povišice plata „zbog porasta troškova života" vezanih za inflaciju, oni, u stvari, oštećuju članove sindikata, jer u povišicu nikada nisu uračunati i procenti koji odlaze na progresivno oporezivanje.

Sindikati bi trebalo da zahtevaju povećanje prihoda na osnovu „porasta troškova života, plus porasta poreske stope". Znate da se to nikada ne događa. Šta više, sindikati se često okrivljuju kao uzroci inflacije, a i oni sami retko se suprotstavljaju ovakvim optužbama.

Kada je progresivno oporezivanje prihoda konačno usvojeno kao Šesnaesti amandman na Ustav, pojedinci koji su podržavali taj amandman govorili su da nametnuti porez nije velika stavka. Obrazlagali su to ovako:

-Ko god ima prihod manji od pet hiljada dolara (godišnje), ne plaća nikakav porez.

-Kada (onaj ko zarađuje) dosegne tu sumu, sve što će morati da plati jeste četiri desetine jednog procenta, dakle 20 dolara godišnje.

-Ukoliko je prihod deset hiljada dolara, porez je svega 75 dolara godišnje.

-Na prihod od 100 000 dolara, porez je dva i po procenta, ili 2 500 dolara.

-A na prihod od pola miliona dolara, porez je 25 000 dolara ili 5 odsto.

Ali, čak ni ovaj zaista minimalni porez nije mogao da prevari ljude koji su znali da će jednoga dana, u budućnosti, taj porez postati težak teret Amerikancima. Tokom rasprave o amandmanu u Predstavničkom domu u Virdžiniji, 1910. godine, govornik Ričard R. Bird (Richard R. Byrd) izrazio je svoje protivljenje Zakonu o progresivnim porezima, sledećim upozorenjem:

„On će proširiti federalnu vlast koja će tada imati uticaja na obične, svakodnevne poslove građana. Ruka iz Vašingtona će biti ispružena i položena na svaki posao; oko federalnog inspektora biće u svačijoj blagajni. Zakon će iz nužde morati da ima inkvizitorske sadržaje; sobom će povlačiti i stroge kazne. On će stvoriti komplikovanu mašineriju. Pod njim će se poslovi povući u sudnice, daleko od mesta gde trebada se obavljaju. Teške kazne koje će nametnuti... novi tribunali stalno će opterećivati poreske obveznike. Prinudiće poslovne ljude da pokazuju svoje knjige i otkrivaju svoje poslovne tajne. Zahtevaće potvrde I izjave pod zakletvom...

Tokom debate o amandmanu u američkom Senatu, nekolicina senatora je izrazila strah da će male poreske stope biti samo početak, a da će zatim uslediti sve više i više. Jedan senator je još tada predložio da se poreska stopa poveća na 20% od prihoda poreskog obveznika.

Senator Vilijem Bora (William Borah) iz Ajdahoa, koji je bio zapanjen ovim predlogom, zapitaose: „Ko bi, ikada, mogao da nametne tako pljačkaški porez"?

Pa ipak, i pored svih suprotstavljanja, 25. februara 1913, progresivni porez na prihode ušao je, kao 16. amandman, u Ustav SAD.

Šta se poreskim obveznicima dogodilo od usvajanja 16. amandmana ilustrovaće nam sledećatabela:

Organizacija koja se bavi praćenjem oporezivanja je takozvana Poreska fondacija (TaxFoundation). Ona izračunava i objavljuje, svake godine, koliko dana u godini čovek mora da radi da biotplatio porez državi, a koliko mu ostaje da radi za sebe. Dan kada je zaradio da plati za porez u toj godini,oni su prozvali „danom oslobođenja od poreza" (Tax Freedom Day). Svake godine, taj dan dolazi sve kasnijei kasnije. Evo kako to izgleda na tabeli:

GODINA	DAN OSLOBOĐENJA OD POREZA	UTROŠENI PROCENAT VREMENA U GODINI
1930.	13. februar	11,8
1949.	8. mart	18.1
1950.	4. april	25,5
1960.	18. april	29,3
1970.	30. april	32,6
1980.	11. maj	35,6

GODINA	PREDSEDNIK	PREDLOŽEN PRVI PUT BUDŽET OD
1962.	Džon Kenedi	100 milijardi dolara
1970.	Ričard Nikson	200 milijardi dolara
1974.	Ričard Nikson/ Džerald Ford	300 milijardi dolara
1978.	Džimi Karter	400 milijardi dolara
1979.	Džimi Karter	500 milijardi dolara
1981.	Karter/Ronald Regan	700 milijardi dolara
1984.	Ronald Regan	800 milijardi dolara
1986.	predviđanje	900 milijardi dolara
1988.	predviđanje	1000 milijardi dolara

To znači da u 1980. prosečni radnik radi 35,6 odsto vremena u godini, odnosno od 1. januara do11. maja, za državu. Tek od tog datuma on počinje da zarađuje za sebe.

Iako je ovaj porez narodu poturen kao sistem za „mužu bogatih" (koji će da natera bogate da plaćaju većinu poreza procentom njihovih ogromnih zarada), srednja klasa je, u stvari, ta koja plaća najvećideo poreza. Ovo je lepo objasnio članak „Asošijeted presa" od 13. septembra 1980. koji je nosio naslov:

„Ljudi sa srednjim prihodima su možda manjina, ali plaćaju 60,1 odsto od svih poreza."

U njemu se kaže da:

a) judi s prihodom ispod 10 000 dolara godišnje čine 43,9%, tj. 91 milion poreskih obveznika, ali plaćaju svega 4,4% ukupne sume svih poreza;

b) ljudi s prihodom između 15 000 dolara godišnje čine 38,2% poreskih obveznika, ali plaćaju 60,1% svih poreza; i

c) ljudi s prihodom većim od 50 000 dolara godišnje čine 2,4% obveznika a

plaćaju 27,5% svihdažbina.

Sada, kada su centralna banka i porez na prihod bili na svome mestu, planeri su mogli ubrzano da povećavaju obim vlasti , Frenklin Ruzvelt je bio predsednik 1945, kada je federalna vlada potrošila ukupno 95 milijardi dolara. Godine 1945. je još trajao Drugi svetski rat i moglo se očekivati da će troškovi vlasti biti uvećani zbog troškova rata. Ali, umesto da se smanje, troškovi su posle rata počeli vrtoglavo da rastu.

To će nam najbolje ilustrovati ova tabela:

Stara je istina da, što je veći budžet, ima više mogućnosti rasipanja novca. U stvari, vlastnamerno rasipa novac pronalazeći uvek nove načine za rasipanje. O tome ćemo govoriti u sledećim poglavljima. Ako je cilj da vlast troši novac, onda je rasipništvo pravi način za povećanje troškova.

Ovo bi, bar delimično, moglo da objasni zašto se u američkim novinama i časopisima pojavljuju iovakvi naslovi, na koje Vlada najčešće uopšte ne reaguje:

„Socijalna izdvajanja prešla cifru od jedne milijarde."

„Milijarde cure iz slavine Pentagona".

Jednu drugu indikaciju da federalna vlada namerno razbacuje novac dobili smo od dr Suzan L.M.Hak (Susan L M. Huck). Ona je u novinskom članku objavila da je budžet Ministarstva zdravlja, obrazovanja i socijalnog staranja za 18 godina, od njegovog osnivanja (1954) do 1972, porastao sa 5,4 milijarde dolara na 80 milijardi dolara. Međutim, najvažnije otkriće ovog članka je da su „insajderi establišmenta postavili sebi za cilj da budžet raste 27,5% svake godine..."

Drugim rečima, rast budžeta unapred je određen, prema ustanovljenim procentima: znači, budžet ne raste prema potrebama, već da bi se novac trošio. Ministarstvo za zdravlje, obrazovanje i socijalno staranje obavezno je da svake godine potroši novac, postojala za to potreba ili ne! To Ministarstvo mora da pronađe načina da potroši novac! Potroši, čak i ako moraš da razbacuješ!

Trošenje se nastavilo i posle članka doktorke Hak. Na primer, isto to Ministarstvo potrošilo je preko 200 milijardi dolara u fiskalnoj 1979/1980. godini.

Nije, međutim, ova ustanova jedina koja je povećavala Vladine troškove. Sada se održavaju seminari koji podučavaju svoje polaznike na temu „Kako dobiti što više novca" od federalnih vlasti.

Ovoliko trošenje pada na grbaču američkog građanina, poreskog obveznika. Potrošnja novca od strane Vlade porasla je, mereno po glavi stanovnika, sa 6,90 dolara u 1900. na 3 000 dolara u 1980. godini.

Ovakvo povećano trošenje omogućava Vladi da svake godine uvećava deficit, a samim tim inacionalni dug. Porast nacionalnog duga omogućava onome koji Vladi zajme novac - a to su Federalnerezerve - da zarađuje od kamata, koje u krajnjoj instanci plaćaju poreski obveznici.

Veza između Vladinog trošenja, nacionalnog duga i godišnjih kamata najbolje se vidi na ovoj tabeli:

GODINA	NACIONALNI DUG	PO GLAVI	GOD.KAMATA (u dol.)
1845.	15 miliona	0,24	1 milion
1917.	3 milijarde	28,77	24 miliona
1920.	24 milijarde	228,23	1 milijardi
1945.	258 milijarde	1853,00	4 milijardi
1973.	493 milijarde	2345,00	23 milijardi
1979.	830 milijarde	3600,00	40 milijardi
1980.	1000 milijarde	4500,00	95 milijardi

Ovakvi neizbalansirani budžeti od 1978. naovamo postaju sve groteskniji, kada se ima u vidu da je protivzakonito ne izbalansirati budžet. Javni zakon br. 93-435, usvojen 1978, neopozivo tvrdi: „Počevši sa fiskalnom 1981. godinom, ukupna izdavanja iz budžeta ne smeju prelaziti njegove prihode."

Još dramatičnije izgledaju statistički pokazatelji koji nam saopštavaju koliko su iz budžeta potrošili razni američki predsednici, prosečno, po danu provedenom u kabinetu. Džordž Vašington je trošio14 000 dolara po danu. Uporedite to s jednom milijardom i 325 miliona dolara koje je dnevno trošio Karter. Međutim, predsednik Ronald Regan će, nesumnjivo, biti šampion u ovoj kategoriji. Predviđa se da će u 1988, prema procenjenom budžetu, trošiti 3 milijarde i 87 miliona dolara dnevno. (Dakle, tri milijarde dolara dnevno!)

Samo, gde je kraj ovom stvaranju dugova?

Možda odgovor leži u članku koji se 22. maja 1973. pojavio u novinama „Portlend Oregonian".

Nosio je naslov: „Počinju razgovori o promeni novčanog sistema." U njemu je bio ovakav komentar: „Pošto je dolar pod pritiskom u Evropi, grupa međunarodnih finansijskih zvaničnika otvorila je u ponedeljak raspravu o nacrtu Novog svetskog monetarnog sistema.

Prema izvorima MMF-a (Međunarodnog monetarnog fonda, organizacije koja se i sastajala da napravi nacrt), nacrt sistema će obezbediti više prostora za odlučivanje kada će zemlja koja ima poremećen bilans morati da snizi vrednost svoje valute."

Zapažate da država s problemima u sopstvenom monetarnom sistemu više neće imati mogućnostda sama rešava svoje teškoće, već će morati da se potčini naređenjima ove međunarodne institucije koja ćedotičnu zemlju naterati da promeni vrednost svoje valute.

Amerikanci će zaista izgubiti kontrolu nad sopstvenim novcem.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DŽON DEJVISON ROKFELER (1819-1937),

osnivač giganta petrolejskeindustrije, trusta„

Standard oil end kompani", formiranog 1870. godine.

GLAVA XVIII