Religija I tolerancija, Vol. VIII, Nº 13, Januar Jun, 2010
Yüklə 202,35 Kb. Pdf görüntüsü
|
Religija i tolerancija, Vol. VIII, Nº 13, Januar – Jun, 2010. 57 U vezi sa ovim treba spomenuti i Aristotelovo povezivanje celine neba sa jednim i bogom u Met.986b24. Stagiranin je na ovom mestu pod „nebom” mislio tzv. „tvarni svemir”, to jest njegovo tre će značenje iz spisa ''O nebu'' (278b9-21). Premda su neke od Ksenofanovih odrednica boga opravdavale mogu će Platonove 38 i Aristotelove kvalifikacije njega kao za četnika eleatizma, bard iz Kolofona svakako nije bio potpuno dosledan i neprotivre čan mislilac. Da slika o njemu nije tako koherentna i da je Ksenofan bio autor sa jonskom tradicijom u sebi, vidljivo je iz onih fragmenata koji ga kvalifikuju, makar na prvi pogled, kao zastupnika u čenja o materijalnom uzroku, poput DK21B27, DK21B29 i
zna
čenje, već predstavljaju njegovo „plaćanje danka” vlastitom jonskom poreklu. Bez obzira da li se Ksenofan posmatra iz „elejske” ili više iz „jonske” perspektive, treba pogledati i šta on sam kaže u sačuvanim elegijama, na onim mestima koja imaju filozofsku relevantnost uopšte, a posebno vezano za razumevanje i drugog pojma interesa ntnog za ovo istraživanje – pravde. Razmatranje će započeti od prvog fragmenta koji je sačuvan gotovo u potpunosti i ima 24 stiha. Najpre slede stihovi od 13. do 20. (
Prvo je čovjeku dobru da pjev podigne bogu i pobožan govor i prečistu riječ. A kad se žrtva prinese i molitva čvrsta da se – što je najpreče – sve radi po pravdi, tad piti nije grijeh dok domu se vratiti možeš sam, bez pomo ći sluge, ako ti dopušta dob. Pohvaliti čovjeka treba koji, poslije pi ća,
plemenite otkriva misli što vode vrlini.
χρὴ δὲ πρῶτον µὲν θεὸν ὑµνεῖν εὔφρονας ἄ νδρας
εὐφήµοις µύθοις καὶ καθαροῖσι λόγοις· σπείσαντας δὲ καὶ εὐξαµένους τὰ δίκαια δύνασθαι πρήσσειν - ταῦτα γὰρ ὦν ἐστι προχειρότερον - οὐχ ὕβρις πίνειν ὁπόσον κεν ἔχων ἀφίκοιο οἴκαδ᾿ ἄνευ προπόλου µὴ πάνυ γηραλέος. ἀ νδρῶν δ᾿ αἰνεῖν τοῦτον ὃς ἐσθλὰ πιὼν ἀ ναφαίνει, ὥ ς οἱ µνηµοσύνη καὶ τόνος ἀµφ᾿ ἀρετῆς.
Čitava poema može se, generalno gledano, podeliti na dve celine. Prvih 12 stihova čisto su deskriptivni i prikazuju kuću imućnog čoveka punu raznih đakonija. Enterijer je raskošno ukrašen, a dom „odjekuje od pesme i slavlja” (
nim gostima kako da se ponašaju, a posebno koje i kakve pesme treba da pevaju.
38 Stranac iz Eleje u Sofistu 242d kaže (Platon 2000: 247): „A kod nas narod iz Eleje, po čevši od Ksenofana i još ranije, u pričama razlaže tako da ono što se zove Sve jest Jedno” ( τὸ δὲ παρ᾿ ἡµῖν Ἐλεατικὸν ἔθνος, ἀπὸ Ξενοφάνους τε καὶ ἔτι πρόσθεν ἀρξάµενον, ὡς ἑνὸς ὄντος τῶν πάντων καλουµένων οὕτω διεξέρχεται τοῖς µύθοις). 58 Ž. Kaluđerović: Bog i pravda u fragmentima Barda iz Kolofona
58 Ovakva deoba elegija nije nikakva novina uvedena od strane Ksenofana, ve ć se
sli čne podele mogu pronaći i kod Tirtaja (fr.8 i 9), Solona (fr.1 i 3) i Teognida. Čini se da su duže elegije bile tako oblikovane da njihova prva polovina izriče opšte maksime nekog vremena, dok je druga polovina imala specifi čniju funkciju primena ovih maksima na pojedina čne situacije ili konkretne ljude. Ksenofan na samom po četku fragmenta (DK21B1.1) naglašava momenat „ čistoće” (καθαρὸν) na svetkovini, što će se uočiti, istina u drugačijem kontekstu, i nešto kasnije kada u 14. stihu bude savetovao ljude da slave boga „ čistim
re čima” (καθαροῖσι λόγοις). 39 Savetodavnost elegija ogleda se i u tome, što se gostima preporu čuje kako da se ponašaju kad započne deo koji se odnosi na pijenje alkohola. Prvo se kaže koliko vina treba piti, a potom i koje pesme treba pevati. Mera pijenja vina procenjivala se mogu ćnošću uspravnog hodanja (
da se prevelika koli čina pića koja je popijena u grčkom jeziku obeležavala rečju ὕ βρις. Podatak je interesantan i zbog toga što je poznato da je kod Helena postojala snažna kontrastiranost između pojmova δίκη i ὕβρις. 40 U stvari, ni vino se nije smelo piti „preko mere” ( ὑ περβολάδην), nego „razumno” (ἐπισταµένως), što upu ćuje, makar i implicitno, na povezanost između u(mere)nosti i pravde. Ova veza, koja je naglašavana od strane sedmorice mudraca, pokazuje koliko je Ksenofan poštovao tradiciju, sa jedne strane, i koli ko je držao do mere kao načina oblikovanja delatne vrline pravednosti kod ljudi, sa druge strane. U 13. i 14. stihu piše da „Prvo je čovjeku dobru da pjev podigne bogu i pobožan govor i prečistu riječ” (χρὴ δὲ πρῶτον µὲν θεὸν ὑµνεῖν εὔφρονας ἄνδρας εὐφήµοις µύθοις καὶ καθαροῖσι λόγοις). Uočava se da u ova dva stiha postoji distinkcija izme đu termina µῦθοι i λόγοι koja zasigurno nije slučajna. Naravno, razlika nije tako striktno formulisana kod Ksenofana kao što je to bila u kasnijim vremenima, npr. kod Platona. 41 Kada je o µ ύ θοις iz 14. stiha reč, ona u datom kontekstu prosto ozna čava „priče”, bez dodatne eksplikacije o tome da li su one istinite ili lažne. Naravno da se λόγοις moraju do određene mere razlikovati od µ
θοις, ali, kao što je rečeno, nije nužno da ta razlika bude naglašena. Sam Ksenofan potporu ovoj tezi daje na po četku 7. fragmenta (DK21B7.1) kada kaže (Dils 1983: 132): „Sada ću opet uzeti drugu riječ i odrediti put” (νῦν αὖτ᾿ ἄλλον
πειµι λόγον, δείξω δὲ κέλευθον). Treba napomenuti da je ovde korišćen oblik gr čkog λόγος u singularu, a Kaštelan je procenio da ovakvo λόγον jednostavno 39 Gr čka reč κάθαρσις ili καθαρµός znači „čišćenje”, „okajanje”, „pomirenje”, uopšte i „ritualno čišćenje”. Ksenofan i inače tokom poeme naglašava pojam „čišćenja”, bilo u fizikalnom bilo u verbalnom smislu. Potvrda se može pronaći u frazama ζάπεδον καθαρὸν (1. stih),
40 Detaljnije o zna čenjima imenica ženskog roda δίκη i ὕβρις autor je pisao u tekstu o razumevanju pravde u Homerovoj Odiseji (Kaluđerović 2007: 31-48). 41 Što se da videti u razli čitim Platonovim dijalozima, npr. u: Prot.320c, Gorg.523a, Tim.26e, Phaed.61b. Yüklə 202,35 Kb. Dostları ilə paylaş:
|