Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 530 ~ 

 

arhijerejskom  saboru  koje  je  pominjao  sveštenik  Gavrilović,  a  koje  potiču  od  episkopa  Filareta  („ukoliko  on 

progovori  biće  teško  svima  episkopima“),  pa  do  nepreduzimanja  nikakvih  disciplinskih  mera  prema  episkopu 

Pahomiju zbog pedofilije, možemo da zaključimo da su iskazi protojereja Gavrilovića u potpunosti tačni. Jer, ukoliko 

među episkopima SPC zaista ima mnogo homoseksualaca, bludnika, pedofila i koga li već sve ne, a da to vrlo dobro 

znaju Filaret, Pahomije i ostali već razotkriveni prestupnici vere i morala (protiv kojih se ništa ne preduzima, to bi 

značilo da bi raščinjenjem imenovanih episkopa došlo do, sa njihove strane, obelodanjivanja još mnogih imena onih 

čija zlodela još uvek nisu izašla na svetlost dana. Ovako, episkopi Filaret i Pahomije očigledno drže svoje „kolege” 

episkope u šaci, jer ukoliko „padnu” ovi prvi i ostali će ubrzo doći na red. Sa druge strane, koliko je situacija zapravo 

delikatna ukazuje i činjenica da je i sveštenik Gavrilović spomenuo samo one slučajeve koji su javnosti već poznati, 

dok ostale mora još uvek da prikriva i drži u tajnosti „nadajući se da će doći vreme kada će to moći slobodno da 

kaže.” Ipak, da vršljanje pravoslavnih sveštenika u zemlji Srbiji ume da prevaziđe i sve do sada zacrtane granice na 

koje su građani već navikli (preskupo naplaćivanje crkvenih taksi, razne sumnjive radnje, alkoholizam, raskalašnost 

i  seksualni  nemoral),  dokazuje  i  sledeći  događaj.  Verovatno  najšokantniji  primer,  blago  rečeno  nedoličnog 

ponašanja  jednog  Božijeg  sluge  koji  ima  svetoduhovsku  vlast  i  apostolsko  prejemstvo  da  „razrešava  i  zavezuje 

grehe”, kao i da vrši svete tajne, kojima običnim vernicima otvara vrata u nebesko carstvo, objavljen je u listu 

„Nedeljni Telegraf” 16. februara 2005. godine. Pod naslovom: „A od popa – kratež”, u tekstu Miroslava Ćosića stoji 

zapisano sledeće: 

„Postoje događaji koje u mislima ne možete da rekonstruišete. Imate precizne podatke – dešavanja, učesnike, 

vreme, mesto – ali sliku ne možete da stvorite, ona izmiče i beži. Ne možete zamisliti nezamislivo. Kako da zamislite 

sveštenika sa čarapom na glavi i kratežom u ruci? To ne postoji. Mora biti, dakle, da su tužilac i policija u Pirotu 

nešto pogrešili kad su nedavno pohapsili i priveli pravdi dva razbojnika od kojih je jedan – ma mora da su nešto 

pogrešili – od kojih je jedan, gospodo, bio pop. Biće da se ugledni pirotski domaćin Milutin Savić nešto zbunio kad 

je u jednom napadaču – a dvojica su upala u kuću sa vatrenom željom da ga opljačkaju – kad je, dakle, u jednom 

razbojniku prepoznao sveštenika B. Bogićevića, koji mu je, uzgred, krstio unuku... To, dabome, ne postoji. Postoji i 

te kako.” U nastavku teksta, novinar Ćosić je, nakon konstatacije da je o ovom slučaju pisao samo lokalni list – i to 

prilično stidljivo (na sceni je dakle prikrivanje od šire javnosti „sablažnjivih” vesti o službenicima zvanične crkve), 

načinio  rekonstrukciju  čitavog  događaja  u  kome  su  maskirani  sveštenik,  naoružan  kratežom  (dvocevkom  – 

sačmarom  sa  skraćenim  cevima)  i  njegov  prijatelj  sa  nožem  –  skakavcem,  želeli  da  iznude  novac  od  maločas 

pomenutog domaćina. Nakon što se domaćin kuće fizički sukobio sa sveštenikovim „pomoćnikom”, od koga je dobio 

ubod nožem u ruku, kriminalac je pozvao sveštenika da puca, što je ovaj, sa malo oklevanja i učinio. Na svu sreću, 

sačma je promašila cilj, a uspavani komšiluk se od jačine pucnja probudio. Uvidevši da od pljačke nema ništa, dvojica 

razbojnika  automobilom  brzo  beže  sa mesta  mogavši  da  se  čudom  načudi  onome  što  se  dogodilo,  novinar 

„Nedeljnog Telegrafa” je dodao: „Koliko nam je poznato, crkva se još nije oglasila povodom ovog događaja, a da li 

će da se oglasi, ne zna se. A trebalo bi, stvarno. Trebalo bi crkveni ljudi da objasne da je ovo neka velika zabuna, i 

da daju ispravku. Doduše, ima tu jedna teškoća: niti je reč o zabuni, niti to može da se ispravi.” 

Sve ono što  smo do sada pročitali (iz  pisanja sveštenika  Gavrilovića i  drugih  izvora koje navode svetogorski 

monasi, kao i iz novinskih izveštaja) nedvosmisleno ukazuje na činjenicu da je situacija u okviru institucije u koju, 

prema  anketama,  narod  ima  najviše  poverenja,  uopšte  nije  tako  ružičasta  kako  to  duhovno  učmalom  narodu 

izgleda. Sasvim je izvesno da najveći deo srpskog naroda uopšte nema pojma o tome koliko je poročna današnja 

Srpska pravoslavna crkva, tj. oni koje obični puk svakodnevno diže vrh nebesa nazivajući ih laskavim imenima i 

titulama. Poroci i kriminal koji sprovode i u kojima žive mnogi sveštenici i episkopi SPC se od javnosti kriju kao što 

„zmija krije noge”, ali se zato ne propušta prilika, pa makar i najmanja, da se oklevetaju manjinske verske zajednice, 

ili  ponekad  rimokatolici,  protestanti  nemački  ili  američki,  ili  manjinske  grupe,  posebno  ateisti  ili  pripadnici 

organizacija za ženska prava. Opet moramo da napomenemo interes novodobaških organizacija da narodu ocrne 

sve što asocira na hrišćanskog Boga, a to će najlakše da učine ako veličaju i stalno pominju nemoral u crkvama. 

Nijedna crkva, počev od rimske pa do neke male protestantske zajednice nije savršena, ali to je ne opravdava da 

ostane u takvom stanju. Spasenje je individualna, lična kategorija, i da do tog spasenja ne bi došlo, ljudima treba 

„ogaditi” ideju hrišćanstva i Boga. Pošto ogromna većina Boga povezuje sa tradicionalnom crkvom, nju treba urušiti 

i pokoriti, a preko nje napadati manje verske zajednice. 

 

Istraga „Poturica“: 

Događaj koji se desio krajem 17. ili početkom 18. veka a tiče se progona Srba (ili Crnogoraca) muslimanske vere 

u delovima Crne Gore. Ovaj progon je podrazumevao pokrštavanje, proterivanje i ubistva crnogorskih muslimana, 

najčešće starosedelaca koji su u vreme Turaka primili Islam. Po nalogu vladike Danila I Njegoša (1697-1735) ovu 

akciju su sprovela crnogorska pravoslavna plemena. O toku i opsegu tih događaja ne postoje pouzdani istorijski 

izvori, te se kao glavna referenca navodi znameniti ep „Gorski vijenac” Petra II Petrovića Njegoša više od sto godina 

---