Jesu LI nas posetili vanzemaljci

~ 531 ~ 

 

kasnije. Obzirom da su nakon II svetskog rata sve vodeće funkcije u komunističkoj Srbiji preuzeli kadrovi iz Crne 

Gore, u vreme „bratstva i jedinstva” je bilo poželjno sakriti činjenice o ovom genocidnom činu u režiji vladajuće 

crkve  u  Crnoj  Gori.  Naravno,  sve  je  preoblikovano  u  vojne  operacije  protiv  turske  vojske,  borbe  i  okršaje  sa 

naoružanim askerskim jedinicama, a ubijanje civila, spaljivanje sela i džamija je trebalo sakriti. Danas zato nema 

sigurnih istorijskih podataka o ovom događaju. 

Tokom  17.  veka  se  intenzivira  borba  za  oslobođenje  Crne  Gore,  uporedo  sa  ratovima  između  Otomanskog 

carstva i evropskih država, koji počinju da slabe moć Otomanskog carstva . Istraga poturica je, po predanju, izvedena 

pred zoru uoči Božića po celoj zemlji. Po Njegošu, glavni pokretač te akcije bio je vladika Danilo Šćepčević, rodom 

sa Njeguša. Danilo je izabran za crnogorskog vladiku 1697. godine, a hirotonisao ga je ne susedni pećki patriarh 

Kalinik, nego Arsenije III Čarnojević, 1700. u Sečuju. Među naučnicima ima sporenja da li je „istraga poturica” bio 

jednokratan događaj sa širokim zamahom (neka vrsta crnogorske Bartolomejske noći), ili nešto duži proces. Postoji 

i tumačenje da izgon ili „istraga poturica” iz Crne Gore predstavlja niz mesnih i plemenskih sukoba s muslimanima, 

koji  su  imali  za  posledicu  njihovo  iseljavanje,  a  delimično  i  pokrštenje,  a  dešavali  su  se  u  toku  dosta  dugog 

vremenskog perioda: „Od crnogorskog ustanka (1684-1685), pa do u drugu polovinu 18. vijeka.” Savremeni srpski 

istoričari naglašavaju da je sam događaj bio izrazito lokalnog karaktera, ali je njime započet proces koji će trajati 

kroz ceo 18. vek.” U Virpazaru, ispod nekadašnjeg grada Besac stoji mermerna ploča na kojoj piše: „I ovdje se ljeta 

gospodnjeg 1702, na Badnje vece poklasmo s Turcima: 

„Po Crmnici Turke isjekosmo, 

i grad Besac s zemljom izravnismo;  

sad ti nema u našu nahiju,  

obilježja od turskoga uha, 

do trupine ali razvaline.“ 

Dakle istrebljivanje, etničko čišćenje. Prvi su na udaru bili crnogorski muslimani u Cetinjskom Polju, a zatim oni 

iz Crmnice i Rijeke Crnojevića. Oni koji nisu uspjeli pobeći u Podgoricu ili Skadar, ubijeni su ili pokršteni. Prema 

istorijskim izvorima, krajem 17. veka u staroj Crnoj Gori (bez današnjeg severa Crne Gore i bez rimokatoličke Boke 

Kotorske) je živelo oko 800-1000 muslimana,, kojih posle 1711./1712. na tom prostoru više nema. Na muslimane 

podsjećaju samo još toponimi. Postojalo je 6 džamija, od kojih nijedna nije sačuvana. Etički i istorijski gledano, 

„istraga poturica“ je bila jedan čin lišen svakog „čojstva i junaštva“, kako će se kasnije prenositi u epskim i narodnim 

predanjima, i kako će ga Crnogorci i istorijski uzdizati i tumačiti. Prema zapisima samog vladike danila, sami akteri 

ove akcije lažu, kažno se zaklinju, izdaju i nepouzdani su. Međutim, kada se radi o Crnogorcima to i nije nešto čudno. 

O Crnogorcima Dositej Obradović kaže: „Znaš ti dobro, da Crnogorac ubije čovjeka kako god diviju kozu, pak otposti, 

krađu, laži i svaku objedu i nepravdu uzda se ...“ Dositej Obradović, Sovjeti zdravog razuma,11. izdanje, Novi Sad, 

1808., str 56. 

A na drugom mestu, u „Basnama, o nekim nasleđenim običajima Crnogoraca” Dositej Obradović piše: „Pogani 

su, prokleti i večne sramote dostojni neki mesta običaja, gdi za osvetiti krv jednoga - ode nečovek, pak ubije drugog 

koji tome nije ništa kriv. Ova se ljuta i prokleta dela onda tvore, gdi ne ima dobri zakona ni upravlenija. Ljudi! Ljudi! 

Oćete li kadgod na nebo pogledati i pomisliti, da je Bog nad vami Koji vas gleda i vidi, i Koji će vam suditi?... A u 

vremenu mira krv čovečsku proliti i života ga lišiti! Takovi niti je kad verovao, niti veruje Hrista, no samoga đavola, 

kome s takovi deli služi. Dakle, oni, koji su takovi, ili nek' prestanu od takovi prokleti i vražiji običaja i dela i neka 

uvedu između sebe poredak, zakone i sud, ili barem neka ne lažu, nego neka se i slavom Hrista odreku, kojega 

presvetu nauku i pravdu niti slušaju niti poznaju. Oni, kad se među sobom pozdravljaju, vele jedan drugom: Svijetao 

ti obraz! Ovo je prekrasan pozdrav. Ali valja čisto znati, da oni, koji u vreme mira tuđe nepravedno grabe i otimaju, 

i druge lupeškim načinom ubijaju, ini su za vešala. A može li ikada svetao obraz biti onoga, ko je dostojan da na 

vešali visi. Njemu je crn obraz pred ljudima i Bogom, i on je niko i ništa, i poganin. Ali će se onaj pokajati, koga je 

srce tako opoganjeno, da u vreme mira čoveka može ubiti? Nikad do veka. On ne zna šta je pokajanje, ne samo u 

vreme bolesti laže, a oće Boga da prevari. No misle takovi, da su hrabri junaci. I u tome se ljuto varaju, niti znadu, 

što je pravo, razumno i pošteno junaštvo.” (Dositej Obradović, Basne, 1. izdanje, 1788). 

Dositej je lepo rekao. Ovaj opis se ne odnosi samo na ljude u Crnoj Gori, kako ih je video Dositej, on se odnosi 

na sve one koji su spremni da progone slabije i da to pravdaju nekim višim ciljem, dok ono što je potrebno ne čine. 

I ne čudi što današnji klarofašisti podsećaju na ove „junake” satrapa – vladike Danila, u čijoj bandi sigurno nisu bili 

svi Crnogorci, bilo bi pogrešno reći da jesu. U ime Boga, palicama, ciglama i molotov koktelima na nezaštićene 

građevine i ljude ali u srazmeri 10:1. I posle se kunu u junaštvo i tvrde da brane pravoslavlje, a o samom pravoslavlju 

ne znaju ništa. 

Svi navedeni slučajevi zločina, prevare, pljačke, laži, korupcije i satrapskog vladanja „u ime Boga” nemaju nikakve 

veze sa naukom Jevanđelja Isusa Hrista. Svako ko je to razumeo i iskreno postupio prema Jevanđeljima je video da 

u tim crkvama nema šta da traži, da tu od Isusa Hrista postoji samo ime, i ništa više. Ni nauka, ni karakter, ni dela, 

---