Jedna od najočitijih razlika između takozvanih „konzervativaca" i takozvanih „liberala" počiva u načinu njihovog gledanja na pitanja čovekovog odnosa prema svetu.
U osnovnim crtama, razlika bi mogla da se predstavi ovako:
KONZERVATIVNA POZICIJA: Konzervativci se pozivaju na duhovnu prirodu čoveka, verujući da se njegovi problemi javljaju zbog same prirode čoveka. Rešenja svetskih problema leže u promeni čoveka.
LIBERALNA POZICIJA: Liberali se pozivaju na materijalističku prirodu čoveka, verujuči da se njegovi problemi javljaju zbog okruženja u kojem živi. Prema liberalima, rešenje problema leži u promeni okruženja.
Krajnji aparat za potpunu kontrolu čovekovog okruženja je jedna svetska vlada. Današnja organizacija sveta, koji je podeljen na države, postaje očigledna prepreka na putu ka takvim promenama.
Ovo je bio program i cilj svake organizacije i pojedinca o kojima smo govorili u ovoj knjizi, još od osnivanja Iluminata.
Različiti znaci koji se pojavljuju daju nam na znanje da je cilj tih planera, Svetska vlada, pred samim ostvarenjem.
Roj M. Eš (Roy M. Ash),službenik Odeljenja za upravljanje i budžet u Niksonovoj administraciji, 18. maja 1972. dao je vremensku odrednicu u kojoj će se, kako nam se čini, začeti Svetska vlada: ,,U sledeće dve decenije (dakle negde do 1992) biće uspostavljen institucioni okvir za Svetsku ekonomsku zajednicu... kada će aspekti suvereniteta biti preneseni na nadnacionalnu vlast."
Džejms P. Varburg, je u svojoj knjizi ‘’Zapad u krizi’’, takođe podržao potrebu za jednom svetskom vladom: „Svetski poredak bez svetskog zakona je jedan anahronizam; pošto današnji rat znači uništenje civilizacije, svet koji propusti da uspostavi vladavinu zakona nad nacijama, državama ne može još dugo postojati. Mi živimo u opasnom periodu prelaska iz ere punog suvereniteta nacije, države, u eru Svetske vlade."
Varbug je 17. februara 1950. pred Senatskim komitetom objasnio i kako će narodi sveta dobitiovu globalnu vladu: „Imaćemo Svetsku vladu, svidelo se to vama ili ne, konsenzusom ili silom."
U planovima za formiranje ovakve nadnacionalne vlade, svoje mesto, naravno, ima i svetska policija. Istoričar Arnold Tojnbi (Arnold Toynbee) je objasnio potrebu za ovakvom policijom: „Približavmose tački na kojoj će jedina efikasna skala za operacije od iole većeg značaja biti globalna skala. Lokalne države moraju biti lišene svog suvereniteta i podređene suverenitetu globalne Svetske vlade. Smatram da će svetska država još uvek imati potrebu za naoružanjem i policijom i da će Svetska vlada morati da pod svojom komandom ima dovoljno sile kojom će biti u stanju da nametne mir."
Ubediti narode sveta da se odreknu nacionalnog suvereniteta i predaju ga u ruke Svetskoj vladi je zaista monumentalan zadatak. Planeri, međutim, ne smataju da je taj cilj neostvariv. Doktor Brok Čizolm (Brock Chisolm), direktor Svetske zdravstvene organizacije, sagledao je problem i ponudio rešenje:
„Da bismo stigli do Svetske vlade, neophodno je iz svesti ljudi ukloniti njihov individualizam, odanost porodičnoj tradiciji, nacionalnom patriotizmu i verskim dogmama... Mi smo progutali sve vrste otrovnih uverenja kojima su nas hranili naši roditelji, naši učitelji u školama, naši političari, naši sveštenici, naše novine i svi ostali koji su imali interes da nas kontrolišu. Reinterpretacija i eventualno iskorenjivanje koncepta dobrog i lošeg, koji je bio osnova vaspitavanja dece, zamena vere inteligentnim i racionalnim mišljenjem kod starijih ljudi, to su ciljevi... na kojima treba zasnovati promene u ljudskom ponašanju."
Pored uništavanja čovekove odanosti porodici, naciji i veri, on se mora naterati da poveruje da je manje bolje nego više. Životni standard ljudi u bogatim državama mora biti redukovan. To će biti učinjeno sporim, postepenim procesom pripremanja građana bogatijih država da žive sa manjim delom onoga što su proizveli.
Ovakav stav obznanio je 1975. godine Džon Nouls (John Knowles), predsednik Rokfelerove fondacije, u redovnom godišnjem izveštaju ove organizacije: „Siguran sam u jednu stvar, više nije uvek bolje.
Mi smo jedan svet, imaćemo jednu budućnost , bolju ili lošiju , svi mi zajedno. Centralna stvar
u novom etičkom mišljenju, prema kojem se dobija znatno manje, jeste kontrolisani ekonomski rast koji će sačuvati istrošene resurse i omogućiti ravnomerniju distribuciju prihoda i bogatstva..."
„Takođe je neophodno kontrolisati stopu rasta nataliteta i doći, što je brže moguće, do trenutka kada će rast populacije biti na nuli..."
Kada ljudi koji žive u produktivnijim državama jednom budu pripremljeni da žive sa manje prihoda, biće otvoren put da se njihovo bogatstvo deli sa zemljama koje su neproduktivnije. Raspodela bogatstva zove se Novi međunarodni ekonomski poredak, a tu frazu definisao je senator Čarls Persi (CharlesPercy), član Saveta za inostrane odnose (CFR):
„Filosofija u pozadini Novog međunarodnog ekonomskog poretka zasnovana je na činjenici da razvijenije i bogatije nacije koriste znatno veći deo Zemljinih resursa... nego što to čine manje razvijenije i siromašnije nacije. Novi poredak poziva na ravnomerniju raspodelu resursa na planeti, među svim narodima i na preraspodelu bogatstva između bogatih i siromašnih država.
U skladu sa ovim programom, 30. marta 1979, državni sekretar Sajrus Vens (takođe član CFR-a) obećao je da će Sjedinjene Države učiniti korak napred u pomaganju država u razvoju, sa ciljem da ubrzaju „progresivno kretanje u pravcu ravnomernijeg i zdravijeg novog međunarodnog ekonomskog poretkа.
Stalni napredak u kretanju prema Svetskoj vladi bio je stabilan ne zato što su narodi bogatijih zemalja slobodnom voljom odabrali takav put pošto su čuli argumente obeju strana, već zato što su ih lagali. Dobar primer za ovo je članak koji je aprila 1974. u časopisu „Forin afeirs", glasilu CFR-a, napisao Ričard Gardner (Richard Gardner), jedan od glavnih savetnika predsednika Džimija Kartera, a kasnije i ambasador uItaliji. U članku se kaže da će „kuća svetskog poretka morati da se gradi od dna naviše, pre nego od vrha ka dnu... Poslednji napad na nacionalni suverenitet, koji će ga uništavati deo po deo, biće mnogo uspešniji od staromodnog frontalnog juriša."
U jednom dokumentu, objavljenom 1961, Sjedinjene Države su detaljno isplanirale transfer svojih oružanih snaga pod komandu jedne svetske vlade, u ovom slučaju Ujedinjenih nacija. Taj dokument pod nazivom „Oslobođenje od rata''- publikacija Stejt departmenta br. 7277", pod čudnim okolnostima je uklonjen iz svih publikacija nekoliko godina posle objavljivanja, no Amerikanci su ipak imali šansu da ga pročitaju. On je predviđao postepenu predaju svih američkih snaga u ruke svetske policije, i to u tri faze:
-U prvoj fazi značajno bi se redukovala mogućnost država da vode ratove, smanjivanjem obima njihovih oružanih snaga; drugo, nuklearni kapaciteti smanjili bi se ugovorima o nuklearnom razoružanju; treće, ojačale bi se snage Ujedinjenih nacija za „održavanje mira".
-Druga faza donela bi novo značajno smanjenje oružanih snaga država, a uspostavile bi se i stalne mirovne trupe unutar Ujedinjenih nacija.
-Treća faza ostavila bi državama samo onoliko snaga koliko bi im bilo dovoljno da održavaju unutrašnji red, ali bi Sjedinjene Države obezbedile ljudstvo za mirovne trupe Ujedinjenih nacija.
Ovaj transfer značio bi da bi generalni sekretar Ujedinjenih nacija postao glavnokomandujući oružanih snaga Sjedinjenih Država, što je u potpunoj suprotnosti sa Ustavom SAD. Generalni sekretar bi zatim mogao da prepusti komandovanje ovim novim trupama za održavanje mira svom podsekretaru, koji je nadležan za sve vojne poslove, podsekretaru zaduženom za poslove politike i poslove Saveta bezbednosti. Ovu ključnu poziciju od samog osnivanja Ujedinjenih nacija držali su isključivo predstavnici SovjetskogSaveza ili predstavnici komunističkih zemalja pod sovjetskom kontrolom. (To je ista ona policija koju su držali Sovjeti za vreme Korejskog rata, kojoj je morao da šalje izveštaje i general Daglas Mak Artur).
Budući da narod Amerike još nije potpuno spreman da se preda u ruke Ujedinjenih nacija, ovaj Izveštaj je, kao što smo već pomenuli, povučen iz opticaja i javljeno je da je povučen iz štampe. Ali ljudi kojise zalažu da Sjedinjene Države postanu deo Svetske vlade nisu se zaustavili. Sledeća tačka ovog programa odigrala se 30. januara 1976. kada je Veće za svetske poslove (World Affairs Council) objavilo „Deklaraciju o međuzavisnosti". Ovaj dokument potpisalo je 126 američkih senatora i predstavnika, od kojih su osmorica kasnije objavili da povlače svoj potpis, odnosno da su njihova imena upotrebljena bez njihovog znanja.
Bivši senator Džozef P. Klark (Joseph P. Clark), član Veća za svetske poslove, pokušao je da objasni zbog čega je bila neophodna ova Deklaracija:
„Obim, domet i složenost vlasti se povećavaju i to će se nastaviti. Ja ću braniti svoj stav da je ovaekspanzija dobra a ne loša. Mi smo, svakako, došli do tačke kada možemo konačno da kažemo daDžeferson nije bio u pravu: nije najbolja vlast ona koja najmanje vlada (Džeferson je rekao: Najbolja je ona vlast koja najmanje vlada.) Greška u Džefersonovom obrazloženju je pretpostavka da povećanje obima vlasti vodi ograničavanju ličnih sloboda. To jednostavno nije istina."
Deklaracija koju je podržao gospodin Klark glasi:
„Pre dve stotine godina, naši preci stvorili su novu naciju; mi sada moramo da se udružimo sa drugim da bismo stvorili Novi svetski poredak. Da bi se Novi svetski poredak uspostavio... neophodno je da se čovečanstvo oslobodi ograničenja koje donose nacionalne presude.. Mi potvrđujemo da je ekonomija svih država neraskidivo vezana i da ni jedna država ne može još dugo održavati svoje proizvodne procese i svoj monetarni sistem bez priznavanja neophodnosti sporazumne regulacije od strane međunarodnih vlasti. Pozivamo sve nacije da ojačaju Ujedinjene nacije... i druge institucije svetskog poretka...
Jedna od onih koji su odbili da potpišu ovu deklaraciju bila je kongresna predstavnica Mardžori Holt (Marjorie Holt), koja je izjavila: „Deklaracija poziva na predaju našeg nacionalnog suvereniteta međunarodnim organizacijama. Ona objavljuje da našu ekonomiju treba da regulišu međunarodne vlasti. Ona predlaže da uđemo u Novi svetski poredak koji će preraspodeliti bogatstvo koje je stekao narod Amerike".
Svetska vlada se približava.
Novi međunarodni poredak je na dohvat ruke.
GLAVA XXXIV
Dostları ilə paylaş: | 
