Van redno izdanje

110 

upustiti u razgovor i učinjat će se jedan drugomu kao dopunjujući 

primjerci istoga socijalnoga reda. 

Ovako izazvana slika veoma je vidljiva i svi govornikovi 

protivnici osjećaju se njome ugroženi. Oni vide u isti mah grozni­

čavi predjel, brod, koji bi ih mogao onamo ponijeti, jer nisu li 

možda oni dio dosta nejasno odredjene kategorije ugroženih poli­

tičara? Tada oni osjećaju mukli strah, što su ga morali osjećati 

članovi konventa, koje su neodredjeni govori Robespierre-ovi više 

ili manje ugrožavali gilotinom i koji su mu pod uplivom toga straha 

uvijek popuštali. 

Vodje imaju interesa, da zapadaju u najnevjerojatnija pre-

tjerivanja. Govornik, čiju sam frazu sada naveo, mogao je tvrditi, 

a da nije izazvao velike prosvjede, da bankiri i svećenici potplaćuju 

one, koji bacaju bombe i da administratori velikih financijalnih 

pothvata zavrjedjuju iste kazni, kao i anarhisti. Ovakva tvrdjenja 

uvijek djeluju na gomile. Tvrdjenje nije nikad previše bijesno, ni 

deklamacija suviše strašna. Ništa ne zastrašuje slušaoce više od 

ove rječitosti. Prosvjedujući, oni se boje, da budu smatrani izdaji­

cama ili sukrivcima. 

Ova specijalna rječitost uvijek je, kako sam rekao, vladala 

nad svim skupštinama; u kritičnim razdobljima ona se samo još 

pojačava, čitanje govora velikih govornika, koji su sačinjavali 

skupštine revolucije, vrlo je zanimljivo u tom pogledu. Oni su se 

svaki čas smatrali dužni, da zastanu u govoru, da pogrde opačinu 

i uzveličaju krepost; zatim su udarali u psovanje tirjana i zakli­

njali se, da će živjeti slobodni ili umrijeti. Svi prisutni su usta­

jali, divlje pljeskali, zatim smireno opet sjedali. 

Vodja može katkad biti inteligentan i učen, no to mu ugla­

vnom više škodi, nego koristi. Predočujući zamršenost stvari, do­

puštajući, da se sve objasni i shvati, inteligentnost uvijek čini čo­

vjeka strpljivim i otupljuje intenzivnost i žestinu uvjerenja, koja 

su potrebna apostolima. Veliki vodje svih vijekova, naročito oni 

iz revolucije bili su strašno ograničeni, a oni, koji su bili najogra-

ničeniji, vršili su najveći utjecaj. 

Govori najslavnijega od njih, Robespierrea, često zapanjuju 

svojom nesuvislošću; kad ih čovjek samo čita, ne bi mogao nikako 

objasniti golemu ulogu moćnoga diktatora: 

»Svakidašnje fraze i bujice pedagoške rječitosti i latinske 

kulture u službi duše više djetinjaste, nego prazne i koja se u 

napadajima i obrani ograničuje na onaj djački: »Hej, naprijed!« 

111 

Nigdje ni jedne ideje, ni jednog okreta, ni jednog motiva, prava 

dosada u oluji. Kad se izadje iz tog sumornog štiva, čovjek bi 

najvolio s Kamilom Desmoulius-om promrsiti: uh!« 

Katkad je strašno pomisliti na moć, koju daje čovjeku, koji 

ima prestiža, snažno uvjerenje, spojeno s krajnjom skučenošću 

duha. No ti se uvjeti moraju ostvariti, da se ne zna za zapreke 

i da se provede volja. Gomile instiktivno raspoznavaju u tim ener­

gičnim uvjerenicima gospodara, koji im je uvijek potreban. 

U parlamentarnoj skupštini ovisi uspjeh govora gotovo je­

dino o prestižu, što ga govornik imade, a ne o razlozima, što ih 

iznosi. Tomu je najbolji dokaz, da govornik, kad bilo s kojeg ra­

zloga izgubi svoj prestiž, u isti mah gubi i svoj upliv, to jest moć, 

da po volji upravlja glasovanjima. 

Što se tiče nepoznatog govornika, koji izlazi govorom, koji 

sadržava dobre razloge, ali samo razloge, on nema izgleda, da 

bude barem saslušan. Jedan zastupnik, koji je bio i pronicav psi­

holog, Descubes, netom je na slijedeći način ocrtao sliku zastu­

pnika bez prestiža: 

»Pošto je zauzeo mjesto na tribini, izvlači iz omota skup 

spisa, koje metodično razmjesti pred sobom i sa sigurnošću po­

činje. 

On sebi zamišlja, da će u dušu slušalaca prenijeti uvjerenje, 

koje njega prožima. On je svoje argumente dobro promozgao, pun 

je brojeva i dokaza, siguran, da ima pravo. Očevidnost, koju on 

iznosi, osujetit će svaki otpor. I on počinje, pouzdavajući se u 

svoje pravo i u pažnju drugova, koji zacijelo idu samo za tim, 

da upoznaju istinu. 

On govori i odmah je iznenadjen gibanjem u dvorani i malo 

razdražen nemirom, koji je nastao. 

Zašto ne vlada tišina. Odakle ta općenita nepažnja? Na što 

misle oni tamo, koji se med sobom razgovaraju. Kakav prešni 

razlog potiče onoga, da ostavlja svoje mjesto? 

Na licu mu zatitra nemir. On namršti čelo i prekida govor. 

Obodren predsjednikom, počinje iznova višim glasom. No sad ga 

još manje slušaju. On pojačava glas, gestikulira i žamor oko njega 

još više raste. On ne čuje više ni samoga sebe, opet se zaustavlja, 

zatim bojeći se, da njegova šutnja ne izazove onaj mrski: dosta, 

iznova počinje, što ljepše može. Buka postaje nesnosna.« 

Kad se parlamentarne skupštine razdraže do nekog izvjesnog 

stepena, postaju istovjetne s običnim heterogenim gomilama i nji-

---

112 

113 

hovi osjećaji predočuju osobinu, da su uvijek ekstremni. Tada se 

skupštine mogu uznijeti do najvećih djela heroizma ili do najgorih 

ekscesa. Pojedinac nije više onaj, koji jest, on je to tako malo, da 

će glasovati za mjere, koje s,u najoprečnije njegovim osobnim in­

teresima. 

Historija revolucije pokazuje, do kojeg stepena mogu skup­

štine postati nesvijesne i pokoravati se sugestijama, koje su naj­

opreznije njihovim interesima. Za plemstvo je bila neizmjerna žrtva, 

da se odreže svojih privilegija, a ono je to ipak bez skanjivanja 

učinilo one glasovite noći u ustavotvornoj skupštini. Bilo je to 

stalno ugrožavanje smrću za članove konventa, da se odreknu svoje 

nepovrjedivosti, a oni su to ipak učinili, ne bojeći se uzajamnog 

decimiranja, znajući medjutim dobro, da je stratište, na koje su 

oni danas šiljali svoje drugove,  s u t r a za njih rezervirano. Ali oni 

su došli na onaj stepen automatizma, koji sam opisao, te ih nikakvi 

obziri nisu mogli spriječiti, da se predaju sugestijama, koje su ih 

opčinile. U tom je pogledu tipično slijedeće mjesto iz memoara 

jednoga od njih, Billard-Varennes-a: »Odluke, koje nam se toliko 

predbacuju,  n i s m o  m i  č e s t o  d v a  d a n a  h t j e l i ,  j e d a n  d a n 

p r i j e  t o g a :  s a m a  i h  j e  k r i z a  d o n o s i l a . « Ništa isprav-

nije od toga! 

Isti pojavi nesvijesnosti očitovali su se za svih burnih sje­

dnica konventa. 

»Oni odobravaju i dekretiraju«, veli Taine, »ono, od čega 

ne strepe, ne samo gluposti i ludorije, već i zločine, ubijanje ne­

vinih, ubijanje svojih prijatelja. Jednodušno i s najživljim odobra­

vanjem, ljevica, udružena s desnicom šalje na stratište Dantona, 

svog prirodnog poglavicu, velikog začetnika i vodju revolucije. 

Jednodušno i s najburnijim pljeskom, desnica udružena s ljevicom, 

votira najstrašnije dekrete revolucionarne vladavine. Jednodušno i 

s udivljenim i zanosnim klicanjem, s posvjedočivanjem strasne 

simpatije za Collot d'Herboisa, za Couthona i Robespierre-a, kon-

vent, birajući ih spontano i mnogostruko, zadržava ubilačku vladu, 

koju mrzi »plaine« kao ubice i koju mrzi »montagne«, jer ga de-

cimira. No i »plaine« i »montagne«, većina i manjina napokon pri­

staju, da izvrše svoje vlastito samoubojstvo. Dne 22. prerijala cijeli 

konvent nije više pokazivao nikakva otpora i 8. termidora, četvrt 

sata, iza Robespierre-ova govora on se još takodjer nije odupirao.« 

Slika može izgledati mračna. Ali je ipak točna. Parlamen­

tarne skupštine, dovoljno uzbudjene i hipnotizirane, pokazuju iste 

karaktere. One postaju pokretno stado, koje se pokorava svakom 

impulsu. Slijedeći opis skupštine od god. 1848., koji potječe od 

parlamentarca Spullera, kojemu se ne može osporavati demokra-

tizam, a koji sam izvadio iz »Revue litteraire-a«, vrlo je tipičan. 

U njemu će se naći svi oni krajnji pretjerani osjećaji, koje sam 

opisao u gomilama i ona pretjerana pokretljivost, koja dopušta, 

da se od časa u čas predje ljestvicom najsuprotnijih osjećaja. 

»Nesložnost, ljubomor, sumnjičenje, kao i slijepo pouzdanje 

i neograničene nade dovedoše u propast stranku republikanaca. 

Njena naivnost i njena blagost bijahu isto, što i njena općenita 

nepovjerljivost. Ni traga legalnosti, poimanju discipline: terori i 

iluzije bez svakih granica: seljaci i djeca sastaju se u toj točki. 

Njen mir nadmeće se s njenom nestrpljivošću. Njeno je divljaštvo 

nalik na njenu pokornost. To je osobina temperamenta, koji nije 

izradjen i odgojen. Ničemu se ne čude i ništa ih ne zbunjuje. 

Drhtavi, bojažljivi, neustrašivi, junački, oni će se baciti u plamen 

i ustuknuti pred najmanjom sjenom. 

»Oni ne poznaju djelovanja i odnose stvari. Jednako brzi, 

da izgube odvažnost, kao i na eksaltaciju, podliježu svakoj panici, 

uvijek su vrlo visoko i vrlo nisko, a nikad na stepenu, na kom 

bi trebalo i na mjeri, koja je shodna. Fluidnjji nego što je voda, 

prelijevaju se oni u svim bojama, poprimaju sve oblike. Kakva bi 

se mogla vladavinska baza na njima zasnovati?« 

Srećom se svi karakteri, koje smo opisali, uvijek ne očituju 

u parlamentarnim skupinama. One su gomile samo u izvjesnim 

časovima. Pojedinci, koji ih sastavljaju, u mnogom slučaju uščuvaju 

svoju individualnost i u tome je razlog, zašto ovakva skupština 

može izraditi tehnički izvrsne zakone. Ti zakoni imadu kao autora 

jednog čovjeka, koji ih je izradio u tišini sobe i votirani je zakon 

zapravo djelo pojedinca, a ne skupštine. To su dakako zakoni, koji 

su i najbolji. Oni međjutim postaju kobni, pošto ih čitav niz ne¬ 

sretnih nadopuna učini zajedničkim djelom. Djelo gomile uvijek je 

i svagdje inferiornije od djela izoliranog pojedinca. Stručnjaci su 

oni, koji spašavaju skupštine od nesredjenih i neprokušanih mjera. 

Stručnjak je tada časoviti vodja. Skupština ne utječe na njega, već 

on na nju. 

Unatoč svim poteškoćama svoga funkcioniranja, parlamen¬ 

tarne skupštine predočuju ono, što su narodi još našli kao najbolje 

za samoupravljanje, a naročito, da bi se što više oslobodili jarma 

osobnih tiranstva. Parlamentarne su skupštine zacijelo ideal svake 

8 

---