Van redno izdanje

lija, nikad ne uvadjaii novotarije, već ako se počinje osjećati kakva 

nedaća i onda ih uvoditi samo do stepena, da se ukloni nedaća, 

ne stavljati nikad šireg predloga, nego Sto ga zahtijeva konkretan 

slučaj, koji se ima popraviti: ovo su pravila, koja su od doba 

Ivana do dobe Viktorije vodila rasprave naših 250 parlamenata«. 

Trebalo bi uzeti redom sve zakone i uredbe nekoga naroda, 

da se dokaže, u koliko su izražajem potreba svoga plemena, pa 

se ipak ne bi mogli s ovog razloga silom mijenjati. Može se na 

priliku filozofski raspravljati o prednostima i nazatcima centrali¬ 

zacije, no kad vidimo jedan narod, sastavljen od vrlo različitih 

plemena, kako žrtvuje hiljadu godina, da postepeno dodje do te 

centralizacije; kad ustanovimo, da je velika revolucija, kojoj je 

bilo svrhom skršiti sve uredbe prošlosti, bila prisiljena, da po¬ 

štuje tu centralizaciju i da je još i utvrdi, možemo reći, da je ona 

čedo zapovjednih potreba, uvjet samog života i žaliti slab duševni 

dohvat političara, koji nastoje, da je razore. Kad bi im to slučajno 

moglo uspjeti, bio bi taj uspjeh znak za strašni gradjanski rat,

1

) 

koji bi neposredno doveo do nove centralizacije, mnogo teže od 

stare. 

Iz predhodnoga zaključujemo, da ne treba u uredbama tra¬ 

žiti sredstvo dubokog djelovanja na dušu gomila; kad vidimo; da 

izvjesne zemlje, kao Udružene države, dolaze do visokog stepena 

napretka s demokratskim uredbama i kad vidimo, da druge, kao 

španjolsko-amerikanske republike žive u najtužnijoj anarhiji unatoč 

sasvim sličnim uredbama, možemo reći, da su te uredbe jednako 

strane veličini jednih, kao i dekandansi drugih. Narodima vlada 

njihov značaj i sve uredbe, koje se nisu priljubile tomu značaju, 

samo su posudjeno odijelo, prolazna krinka. Istina: bilo je, a i 

bit će krvavih ratova, ljutih revolucija, da se nametnu uredbe, 

1) Ako se bolje ispitaju duboke vjerske i političke opreke, 

koje dijele razne dijelove Francuske, a koje su poglavito pitanje 

plemena, separatističke težnje, koje su se očitovale u vrijeme re¬ 

volucije i koje su se počele iznova javljati koncem francusko-

njemačkoga rata, vidjet će se, da se različita plemena, koja postoje 

u našoj zemlji, nisu još ni izdaleka stopila. Energična centralizacija 

revolucije i stvaranje umjetnih departementa, kojima je svrha 

izmiješati stare provincije, bila je zacijelo njeno najkorisnije djelo. 

Kad bi moglo doći do centralizacije, o kojoj danas govore kratko¬ 

vidni duhovi, dovela bi ona do najkrvavijih nesuglasica. Da se to 

ne vidi, valjalo bi zaboraviti cijelu našu historiju. 

51 

kojima se kao svetačkim relikvijama pridaje vrhunaravna moć 

stvaranja blagostanja. Moglo bi se dakle u nekom smislu reći,, da 

uredbe utječu na dušu gomila, jer uzrokuju slične pokrete. No za¬ 

pravo ne utječu tada uredbe, jer znamo, da one, pobijedivši ili 

pobijedjene, ne posjeduju same sobom nikakvih vrlina. Na dušu 

gomila utjecale su iluzije i riječi. Naročito riječi, one moćne i za¬ 

mamne riječi, kojih ćemo čudesno carstvo niže predočiti. 

§ 5. — Nastava i odgoj. 

U prvom redu gospodujućih ideja nekog razdoblja, kojih 

smo uostalom malobrojnost i slabu snagu već označili, iako su 

ponekad čiste iluzije, nalazi se danas ideja, da je nastava kadra 

bitno promijeniti ljude i da je njen rezultat, da ih poboljšava ili 

čak izjednačuje. Samom činjenicom ponavljanja postala je ova 

tvrdnja jednom od najnepokolebivijih dogmi demokracije. Sad bi 

bilo jednako teško dirati u nju, kao i nekad u dogme crkvene. 

Nu u ovoj točki, kao i u mnogim drugim, demokratske su 

se ideje našle u dubokom nesuglasju sa činjenicama psihologije i 

iskustva. Više odličnih filozofa, medju njima i Herbert Spencer, 

nisu se trebali mučiti, da dokažu, da nastava ne čini čovjeka ni 

moralnijim ni sretnijim, da ona ne mijenja njegove nasljedne na¬ 

gone i strasti, da je ona ponekad — pogotovo kad je još zlo vo-

djena — mnogo više štetna, nego li korisna. Statističari pofvrdjuju 

ovo stajalište, ističući, da kriminalnost raste s generalizacijom na¬ 

stave, da se najgori neprijatelji društva, anarhisti-, često novače 

izmedju prvih odlikaša, a odličan sudac, Adolphe Guillot navodi 

u svom najnovijem djelu, da danas otpada 3000 pismenih zloči¬ 

naca na 1000 nepismenih i da se je kroz pedeset godina krimina¬ 

litet od 227 slučajeva na 1000.000 stanovnika podigao na 552, što 

je porast od 133 postotka. On je takodjer sa svim svojim kolegama 

primijetio, da kriminalnost raste naročito kod mladih ljudi, za koje 

je škola besplatna i obligatna, te je zamijenila patronat. 

Ne stoji i nitko nije nikad tvrdio, da valjana nastava ne bi 

mogla donijeti vrlo korisnih praktičnih rezultata, te iako ne može 

podići moralnost, da barem razvija zvanične podobnosti. Nažalost 

su latinski narodi posljednjih 25 godina temeljili svoje nastavne 

sisteme na pogrešnim načelima, te unatoč opažanju najodličnijih 

duhova, kakvi su Breal, Fustel de Coulanges, Taine i drugi, ostaju 

oni i dalje u svojim žalosnim zabludama. I ja sam u jednoj sta¬ 

rijoj već knjizi pokazao, da naš savremeni odgoj pretvara u ne-

50 

---

prijatelje društva većinu onih, koji su ga crpli i upućuje brojne 

učenike na najgore forme socijalizma. 

U tom odgoju — nazivanim sasvim pravo latinskim — prva 

se pogibao sastoji u tome, da on počiva na osnovnoj psihološkoj 

zabludi, da se inteligencija razvija učenjem na izust čitavih 

knjiga. S toga se mnogi trude, da ih što više nauče i od pučke 

škole, pa do doktorata mladić ne čini drugo, nego uči napamet 

knjige, a da se njegova inicijativa i sudjenje nimalo ne vježbaju. 

Po njega znači nastava: recitirati i pokoravati se. »Učiti lekcije, 

znati napamet gramatiku ili kakav izvadak, dobro nasljedovati, 

evo zanimljiva odgoja«, pisao je nekadašnji ministar prosvjete 

Jules Simon, »u kojem je svaki čin klanjanje nepogriješivosti 

učitelja, koje nas samo čini još manjima i slabijima«. 

Kad bi taj odgoj bio samo beskoristan, moglo bi se reći 

samo toliko, da valja žaliti nesretnu djecu, koja mjesto da uče 

toliko potrebnih stvari u osnovnoj školi, moraju učiti genealogiju 

sinova Klotarovih, borbe izmedju Neustrije i Austrazije ili zo¬ 

ološke klasifikacije, ali takav odgoj predstavlja mnogo ozbiljniju 

pogibao. On puni onoga, koji ga prima, ljutim nezadovoljstvom 

s uvjetima, u kojima je rodjen i živom željom, da iz njih izadje. 

Radnik ne će više da ostane radnik, seljak ne će više da bude 

seljak, a posljednji gradjanin traži za svog sina samo javno na-

mještenje, koje država plaća. Mjesto da pripravlja ljude za život, 

pripravlja ih škola za javne službe, u kojima se može uspjeti bez 

ikakve samostalnosti i vlastite inicijative. Na dnu ljestve stvara 

vojske proletaraca, nezadovoljnih svojim udesom i uvijek spremnih 

na bunu, a gore našu frivolnu buržoaziju, koja je u isti mah skep¬ 

tična i lakovjerna, koja se praznovjerno pouzdaje u državnu pro¬ 

vidnost, kojom je medjutim vječno nezadovoljna, napadajući uvijek 

vladu zbog svojih pogrješaka i nepodobna, da išta poduzme bez 

posredovanja oblasti. 

Država, koja sa svojim naučnim knjigama fabricira toliko 

diplomiranih ljudi, može trebati samo malen broj istih, a ostale 

ostavlja bez posla. Prema tomu mora se ona odlučiti, da hrani 

one prve i da ima za neprijatelje druge. S vrha do dna socijalne 

piramide, od običnog vježbenika do profesora ili prefekta, jagmi 

se danas golema masa diplomiranih za karijerom. Dok trgovac 

jedva može naći agenta, koji bi ga zastupao u kolonijama, otimaju 

se za najčednija javna namještenja nebrojeni kandidati. U samom 

seinskom departementu ima 20.000 učitelja i učiteljica bez službe, 

53 

a koji se, ne mareći za polje i radionicu, obraćaju na državu, da 

ih ona hrani. Budući da je broj izabranih skučen, golem je broj 

nezadovoljnika. Potonji su spremni na svaku revoluciju, makar 

tko joj bio vodjem i makar kakav imala cilj. Akvizicija znanja, 

koje se ne može trebati, sigurno je sredstvo, da od čovjeka učini 

buntovnika.

1

) 

Očito je već prekasno, da se preokrene taj tok. Samo is¬ 

kustvo, posljednji odgojitelj naroda pokazat će nam našu zabludu. 

Samo iskustvo će biti dosta jako, da dokaže potrebu, da izmije¬ 

nimo mrske školske knjige i tužne utakmice profesionalnom na¬ 

stavom, koja će biti kadra vratiti mladež na polja, u radionice, u 

kolonijalne pothvate, od kojih danas sve uporno bježi. 

Ova profesionalna obuka, koju sada traže svi prosvijetljeni 

duhovi, bila je ona, koju su nekad primali naši otci i koju su 

umjeli sačuvati narodi, koji danas svojom voljom, inicijativom 

i pothvatnim duhom vladaju svijetom. Veliki mislilac, Taine, jasno 

je predočio u jednoj svojoj raspravi, kojoj ću niže navesti najhitnija 

mjesta, da je naš nekadašnji odgoj bio gotovo isto, što i današnji 

engleski ili amerikanski odgoj i u značajnoj paraleli izmedju 

latinskoga i anglo-saksonskog sistema on je jasno istaknuo po¬ 

sljedice obih metoda. 

U krajnoj potrebi moglo bi se još pristati, da se prihvate 

sve neugodnosti našeg klasičnog odgoja, makar on i stvarao ne¬ 

zadovoljnike i propalice, kad bi barem sticanje tolikih znanja i 

potpuno recitiranje tolikih knjga dizalo niveau inteligencije. No 

1) Ovo uostalom nije specijalni pojav samo kod latinskih 

naroda; slično se opaža i u Kini, zemlji, koju vodi hierarhija. 

mandarina i gdje se mandarinstvo, kao i kod nas, dobiva utakmi¬ 

cama, u kojima je jedini dokaz izvrsno citiranje debelih knjižu-

rina. Vojska pismenih ljudi bez posla smatra se danas u Kini 

pravom narodnom nesrećom. Isto je i u Indiji, gdje je, otkad su 

Englezi stvorili škole, no ne da odgajaju, kako se to čini u En¬ 

gleskoj, već da prosvjetljuju urodjenike nastala posebna klasa 

učenih ljudi, Babous-a, koji pošto ne dobiju službe, postaju nepo¬ 

mirljivim neprijateljima engleske lasti. Kod svih Babousa, bili 

oni u službi ili ne, prvo je djelovanje nastave bilo jako opadanje 

njihovog moralnog niveau-a. Ovo je činjenica, kojim sam se opšir¬ 

nije pozabavio u knjizi  » L e s  c i v i l i s a t i o n s de 1'  I n d e « i 

koju su jednako utvrdili svi autori, koji su posjetili veliki poluotok. 

52 

---