Ursula Legvin, leva ruka tame

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
4 
naskladnim hukom, a potom zamuknu. Ti{ina. Sunce obasjava grad, reku, gomilu i 
kralja. Zidari su dole stavili u pokret elektri~ni ~ekrk i kako se kralj penje uvis, zavr{ni 
kamen luka ga preti~e, vezan u`adima, a zatim biva podignut do vrha, pode{en na mesto 
i uglavljen gotovo be{umno, iako predstavlja veliki blok od jedne tone, u prazninu 
izme|u dva stuba, pretvaraju}i ih u jedan, u jedinstvenu tvorevinu, u luk. Jedan zidar sa 
mistrijom i vedrom ~eka kralja na vrhu skele; svi ostali radnici silaze dole lestvicama od 
u`adi, sli~no roju buva. Kralj i zidar spu{taju se na klena, visoko izme|u reke i sunca, na 
svom delu skele. Uzev{i mistriju, kralj po~inje da malteri{e duga~ke spojnice zavr{nog 
kamena. Ne ~ini to samo simboli~no da bi odmah vratio mistriju zidaru, ve} se prilje`no 
daje na posao. Za razliku od ostalih malterskih premaza, cement koji se ovde 
upotrebljava ru`i~aste je boje; posmatraju}i pet ili deset minuta kralja zadubljenog u 
posao, pitam osobu s moje leve strane: "Da li se va{i zavr{ni kamenovi uvek spajaju 
crvenim cementom?" Ista je, naime, boja uo~ljiva oko svakog zav{nog kamena na 
lucima Starog mosta, koji se prelepo nadvio nad reku uzvodno od ovog novog luka. 
 
Obrisav{i znoj sa tamnog ~ela, mu{karac - moram da ka`em mu{karac, budu}i 
da sam za njega ve} upotrebio mu{ki rod - mu{karac mi odgovori: "U Dalekoj davnini 
zav{ni kamen uvek je bio spajan malterom od smrvljenih kostiju izme{anih sa krvlju. 
Bile su to ljudske kosti i ljudska krv. Bez tog krvnog spoja luk bi se sru{io, shvatate. 
Danas u tu svrhu koristimo `ivotinjsku krv." 
 
On ~esto tako govori, otvoreno, ali oprezno, sa primesom ironi~nosti, kao da 
stalno ima na umu da ja sagledavam i prosu|ujem stvari kao tu|in: jedinstveno 
stanovi{te za pripadnika jedne tako izdvojene rase i za nekoga ko je na tako visokom 
polo`aju. On je jedan od najmo}nijih ljudi u zemlji; nisam sasvim siguran {ta bi bio 
pravi istorijski ekvivalent njegovog ranga: vezir, predsednik vlade ili kancelar; karhidski 
naziv za to glasi Kraljevo uho. On je lord jedne pokrajine i lord kraljevstva, ~ovek koji 
pokre}e velika zbivanja. Zove se Terem Hart rem ir Estraven. 
 
Kralj izgleda da je zavr{io malterisanje, {to me raduje; ali, pro{av{i ispod 
lu~nog pregiba po izukr{tanom spletu skela, on se ponovo daje na posao sa druge strane 
zavr{nog kamena koji, na kraju krajeva, i ima dve strane. Kod Karhi|ana je sasvim 
neuputno biti nestrpljiv. Oni su, dodu{e, sve drugo samo ne flegmati~an narod, ali su 
zato tvrdoglavi, uporni, a naro{ito vole da malterisanje obave do kraja kako valja. 
Gomila na keju reke Ses zadovoljna posmatra kralja kako radi, ali meni je dosadno i 
toplo. Nikada mi ranije nije bilo vru}ina na Zimi; niti }e mi ikada vi{e biti; pa ipak, ne 
uspeva mi da u`ivam u ovoj povlastici. Odeven sam za ledeno doba, a ne za sun~anje, sa 
slojevima i slojevima ode}e, od tkanog biljnog vlakna, ve{ta~kog vlakna, krzna, ko`e, 
{to ~ini masivan {titnik od hladno}e, u kome sada venem kao list rotkvice. Da bih 
odvratio pa`nju od toga, posmatram gomilu i ostale u~esnike parade okupjene oko 
platforme; zastave njihovih pokrajina i klanova stoje opu{tene i svetle na suncu, a ja 
zaludno zapitkujem Estravena ~ija je ova, a ~ija ona. On zna svaku za koju ga pitam, 
iako ih ima na stotine, od kojih su neke iz dalekih pokrajina, ognji{ta i malih plemena 
Olujne krajine Pering i Kermlandije. 

---

Ursula Legvin………………………………………….…..Leva ruka tame 
 
5 
 
"I ja sam iz Kermlandije", ka`e on, po{to sam izrazio divljenje prema njegovom 
znanju. "U svakom slu~aju, to mi je posao da poznajem pokrajine. One tvore Karhidu. 
Da bi se vladalo ovom zemljom, treba vladati njenim lordovima. To, dodu{e, nije uvek 
bilo izvodljivo. Jeste li ~uli za izreku: Karhida nije nacija, ve} porodi~na razmirica?" 
Priznajem da nisam i podozrevam da ju je Estaven smislio; nosi njegov za{titni znak. 
 
U tom trenutku jedan drugi ~lan kioremije, gornjeg doma ili skup{tine, kojom 
predsedava Estraven, uspeva da guranjem prokr~i put do ovoga i po~inje ne{to da 
razgovara sa njim. To je kraljev ro|ak Pemer Harge rem ir Tibe. Glas mu je veoma 
prigu{en dok se obra}a Estravenu, dr`anje pomalo nadmeno, a osmeh kao da mu ne 
silazi sa lica. Znoje}i se kao santa leda na suncu, Estraven ostaje ugla|en i hladan kao 
led, glasno odgovaraju}i na Tibeova mrmljanja, tonom ~ija uobi~ajena ljubaznost u 
prili~noj meri pravi od sagovornika budalu. Posmatraju}i kralja kako malteri{e, ja 
prislu{kujem, ali ne uspevam da razaberem ni{ta drugo izuzev neprijateljstva izme|u 
Tibea i Estravena. To nema veze sa mnom, u svakom slu~aju, i mene jedino zanima 
pona{anje ovih ljudi koji vladaju jednom nacijom, u starovremenom smislu, koji 
uparavljaju sudbinama dvadeset miliona drugih ljudi. Mo} je postala tako tanana i 
slo`ena stvar u ustrojstvu koje je usvojio Ekumen, da bi njeno dejstvovanje mogao da 
razabere samo ~ovek veoma istan~ane pronicljivosti; ovde je, me|utim, ona jo{ 
ograni~ena, jo{ vidljiva. Kod Estravena se, na primer, gleda na mo} kojom on raspola`e 
kao na osna`enje njegovog karaktera; ne mo`e se dogoditi da Kraljevo uho na~ini neki 
bezrazlo`an gest ili da ka`e neku re~ koja se ne bi ~ula. On to zna i svest o tome pridaje 
mu znatno vi{e stvarnosti nego {to je ima ve}ina drugih ljudi: ~vrstinu bi}a, 
su{tastvenost, ljudsku veli~ajnost. Ni{ta nije uspe{nije od uspeha. Nemam poverenja u 
Estravena, ~ije mi pobude stalno ostaju nejasne; ne dopada mi se; pa ipak, ose}am i 
reagujem na njegov autoritet, kao {to ose}am i reagujem na toplotu sunca. 
 
Dok jo{ razmi{ljam o tome, sunce ovog sveta biva zaklonjeno oblacima koji se 
ponovo sakupljaju i ubrzo se du` reke spu{ta ki{a; njene prore|ene, krupne kapi razlivaju 
se po gomili na keju, zatamnjuju}i nebo. Dok se kralj spu{ta niz brvinu, sun~evi zraci 
probijaju se poslednji put, od ~ega njegova bela prilika i veliki luk za trenutak postanu 
istaknuti i blistavi spram ju`nog neba koje se crni olujnim oblacima. Oblaci se zatvaraju. 
Nalet hladnog vetra bri{u}i dolazi Ulicom luke i dvorca, reka se obliva sivilom, kro{nje 
drve}a du` keja ustrepere. Parada je gotova. Pola ~asa kasnije po~inje da pada sneg. 
 
Dok se kralj automobilom odvozi niz Ulicu luke i dvorca, a gomila po~inje da 
se razilazi poput mno{tva krupnih oblutaka koje kotrlja spora plima, Estraven se ponovo 
okre}e prema meni i ka`e: "Da li biste obedovali sa mnom ve~eras, gospodine Ai?" Ja 
prihvatam, vi{e iznena|en nego zadovoljan. Estraven je u~inio mnogo za mene tokom 
poslednjih {est ili osam meseci, ali ja nisam o~ekivao niti `eleo ovakav izraz li~ne 
po~asti kao {to je poziv u njegovu ku}u. Harge rem ir Tibe jo{ je stajao pored nas, {to 
zna~i da je ~uo ovo, a ja sam osetio da je ba{ tako i bilo zami{ljeno. Ozloje|en tim 
~inom, koji je predstavljao izraz tipi~no `enske sklonosti ka spletkarenju, si{ao sam sa 
platforme i ume{ao se u gomilu, slu`e}i se pri tom pomalo ramenima i laktovima. Moja 
visina ne prema{a mnogo getenjanski prosek, ali razlika naro~ito postaje upadljiva u 

---