Petar Lazić retorika – veština ILI umetnost

Demosten (grč. Δημοσθένης) (384. god. pne. – 322. god. pne.), najveći govornik antičke Grčke i istaknuti atinski državnik. Ne samo da njegovi govori pružaju temeljan uvid u politička i društvena zbivanja tokom IV veka pne. u Grčkoj, već predstavljaju i značajna književna ostvarenja. Demostenov otac bio je trgovac i vlasnik radionice oružja (μαχαιροποιός), a umro je kada je Demosten imao sedam godina. Ostavši sâm sa majkom i šestogodišnjom sestrom, brigu o njima (kao i za popriličnu imovinu) preuzela su trojica tutora koji su uzurpirali najveći deo nasledstva pa je Demosten bio prisiljen da sudskim putem traži da vrate ono što su oteli. Za to je bilo neophodno da savlada veštinu govorništva. Kada je postao punoletan Demosten je 364. god. optužio tutore, i dobio je parnicu. Dok je držao svoj prvi govor publika ga je, navodno, često prekidala i rugala se njegovoj zamršenoj besedi, a i dokazi koje je navodio bili su preopširni i neadekvatni. Pored toga, po predanju, Demosten je u to vreme imao slab glas, kratak dah i nejasan izgovor. Zbog toga je kasnije vežbao govore držeći u ustima kamenčiće, a da bi osnažio glas govorio je stojeći na obali pored buke koju su proizvodili morski talasi.

40 Veština besedništva prvo se razvila na Siciliji (naročito u Sirakusi, gde je 465. pne. tiranska vlada zamenjena demokratskom pa se javila potreba za javnim raspravama). Osnivačem retorike smatra se Koraks, autor najstarijeg sačuvanog spisa „Rhetorika téchne“. Na tlo Grčke retoriku su pred kraj V veka preneli sofisti, koji su obećavali da svakoga mogu naučiti, da bude „vešt na rečima i delima“. Najznamenitiji sofisti bili su Gorgija, Protagora, Hipija i Prodik. Koliko su sofisti bili popularni govori i podatak da je bio čest slučaj da se u pojedinim gradovima na ulicama slavio njihov dolazak. Mladići, obično iz dobrostojećih kuća (jer učenje kod sofista nije bila nimalo jeftina zabava) dolazili bi da slušaju njihove kićene govore i da izučavaju govorničku veštinu. Platon i Aristotel kritikuju sofiste, ne samo zbog toga što su svoju veštinu prodavali za veliki novac, već i zbog metoda kojima su se koristili u dokazivanju, kao i zbog „namere“ njihove retorika. Videti fusnotu br. 36.

41 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 13.

42 Ibid, str. 11.

43 Ibid.

44 Ibid. Uporediti sa: “Nužan uslov za ono što treba da bude lepo i valjano rečeno (sastoji) u tome da se duša onoga koji govori razumeva u istinu onih stvari o kojima želi da govori“. (Platon: “Fedar” u: Platon; “Ijon. Gozba. Fedar”; Kultura, Beograd; 1979, str. 259.)

45 Ibid, str. 16.

46 Ibid.

47 Ibid, str. 17.

48 U demokratskoj Atini svaki punoletni građanin mogao se obratiti, kako na sudu, tako i u narodnoj skupštini – te je na taj način bio u prilici da skrene pažnju na sebe (ili čak da se proslavi), ukoliko je bio vešt govornik.

49 Dobri besednici u Atini bili su veoma cenjeni. Mogli su, ne samo da drže govore, već i kao logografi da pišu govore za druge. Obično su to bili sudski govori koje su klijenti učili napamet, i izgovarali ih kao svoje optužbe ili odbrane na sudu.

50 Gorgija se posebno isticao u svečanim govorima. Besede su mu bile kićene raznim retorskim figurama, poput metafore, anafore, asonancije, paronomasije...

51 Pasusi o Aristotelovoj podeli besede na tri vrste, u stvari predstavljaju ukratko prepričano (njegovom terminologijom) treće poglavlje „Retorike“ – „Vrste besede“. Samu podelu besede po vrstama Aristotel je preuzeo od svojih prethodnika. Detaljnije, videti: Aristotel:_„Nikomahova_etika”'>Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 23 – 26; Platon: „Fedar“; BIGZ, Beograd (267 a); Platon: „Timaj“; Mladost, Beograd; 1981; Bazal, Albert: „Povijest filozofije“ – I tom (poglavlja 6, 7, 8, 9); Globus, Zagreb; 1988.

52 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 5.

53 Aristotel: „Nikomahova etika”; BIGZ, Beograd; 1970, str. 145.

54 Ibid, str. 158/159.

55 Ibid, str. 148.

56 Ibid, str. 149.

57 Rolan Bart (fr. Ronald Barthes) (1915. god. –1980. god.), francuski semiotičar, književni teoretičar, pisac i slikar. Kao nastavnik francuskog u Aleksandriji, upoznao je lingvistu Greimasa i zainteresovao se za Sosira (Saussure), Hjemsleva i Jakobsona. Seli se u Parizu 1950. godine i ubrzo (1953. God.) objavljuje “Nultu tačka pisma” (“Le degré zéro de l écriture”). U “Elementima semiologije” (“Eléments de sémiologie”) iz 1964. Godine, odnos između verbalnih i neverbalnih znakova za Barta je presudan za razumevanje jezika. On se zalaže za znatno širi koncept jezika kao prakse koja modelira i organizuje polja diskursa. Zbog međuzavisnosti između čitljivog (lisible) teksta i napisanog (scriptible) teksta pisca (scripteur, écrivant), koja je manje prisutna u tekstu ne-književnog autora (écrivant), čitalac preuzima ulogu koautorstva i otuda dijaloški učestvuje u stvaranju smisla. U svom pristupnom predavanju na Kolež de Fransu (College de France) “Lekcija” (“Leçon”) Rolan Bart pripisuje književnom spisu subverzivni karakter zahvaljujući pomeranju izvedenim označavanjem: omogućava piscu (écrivant) da govori a da se ne identifikuje sa subjektom-autorom, pa na taj način izmiče poretku diskursa koji se reprodukuje kada se pokorava Jeziku (langue).

58 Barthes, Roland: “L’ancienne rhétorique. Aide-mémoire”; Communications, 16, Paris; 1970, str. 204.

59 “Mesto je moćno sredstvo istraživanja i otkrivanja, elemenat združivanja ideja, podsetnik, spomenar. Mesta, kaže R. Bart, “nisu, dakle, sâmi argumenti već odeljci u kojima se oni slažu”. On zatim navodi Dimarsea (Dumarsais) koji kaže: “Mesta su ćelije gde svako može ići da, takoreći, uzme materiju nekog diskursa i argumente o svim vrstama predmeta.” (Barthes, R: navedeno delo, str. 189.) R. Bart oštroumno ukazuje i na istorijsku dvoznačnost izraza “opšte mesto”. To su, najpre, oblici, opšti za sve argumente, a što su prazniji to su opštiji, a, zatim, to su stereotipi, ponovljene propozicije. Tako je došlo do reifikacije topike, kada “topos” dobija fiksiran sadržaj, nezavisno od konteksta. To je uvod u stereotipiju.” (Tadić, Ljubomir: “Entimem – retorički silogizam”; Institut za filoziju, Beograd; str.1.) Tadić dalje zaključuje da je upravo zbog toga što je topika bila degenerisana u stereotipiju (još od vremena latinskih autora a naročito u Srednjem veku) i došlo do difamiranja retorike kao pukog praznoslovlja.

60 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 8.

61 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“; Veselin Masleša, Sarajevo; 1985, str. 180.

62 Ibid.

63 Marko Porcije Katon Stariji (lat. Marcus Porcius Cato Maior), poznat i kao Cenzor (234. god. pne. –149. god. pne.), u periodu srednje republike rimski državnik, besednik i književnik. Kao vojni tribun borio se u drugom punskom ratu, a zatim je započeo političku karijeru pod pokroviteljstvom Lucija Valerija Flaka, koji je bio impresioniran Katonovim moralnim načelima. Ciceron navodi da je znao za 150 Katonovih govora. Neznatni fragmenti koji su sačuvani odaju oštroumlje, duhovitost, iskrenost i jednostavnost. Kada je u starosti Katon morao da se brani na sudu od optužbi koje su sobom nosile pretnju smrtne kazne, održao je govor koji je ostao zapamćen po rečenici : “Kako je teško čoveku koji je svoj život proveo u prošloj generaciji da pridobije ljude koji pripadaju sadašnjosti”. Pretpostavlja se da je Marko Porcije Katon Stariji prvi u Rimu počeo da se bavi retorikom kao teorijskom podlogom za dobro besedništvo. Iako je bio veliki protivnik upotrebe grčkog jezika i grčkoj književnosti odricao bilo kakvu vrednost, u njegovim delima o retorici očigledan je grčki uticaj.

64 “Ipak, ako govorništvo treba da pripadne jednoj od ove tri vrste, pošto je aktivni rad u njegovoj praksi najvažniji i načešći, nazovimo ga aktivnom ili administrativnom umetnošću, pošto su ova dva naziva istovetna.” (Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“; Veselin Masleša, Sarajevo; 1985, str. 176.)

65 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“; Veselin Masleša, Sarajevo; 1985, str. 175.

66 Ibid, str. 176.

67 Kvintilijanovo učenje o stilskim figurama smatra se jednim od najsistematičnijih u antičkoj i helenskoj tradiciji.

68 Najstariju definiciju tropa dao je aleksandrijski gramatičar Trifon iz I veka – po njemu je trop ona reč koja je nastala promenom značenja osnovne reči, što odgovara Ciceronovoj definiciji „verborum immutatio“. Kvintilijan pod tropom podrazumeva promenu prvobitnog značenja reči u drugo značenje radi stilskog ukrašavanja.

69 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“; Veselin Masleša, Sarajevo; 1985, str. 177.

70 Tadić, Ljubomir: “Retorika”; Filip Višnjić, Beograd; 1995, str. 8.

71 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 13.

72 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“, Veselin Masleša, Sarajevo; 1985, str. 178.

73 Ibid, str. 183.

74 Aristotel: „Retorika“; Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd; 1987, str. 11.

75 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1985, str. 178/179.

76 Aristotel: „Retorika“, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, Beograd, 1987, str. 5.

77 Kvintilijan, Marko Fabije: „Obrazovanje govornika“, Veselin Masleša, Sarajevo, 1985, str. 181.

78 Ibid, str. 178.