Istorija filozofije 3a, vezbe, 25. 10. 2013. Prvi deo casa

Pitanje je uopste sta smete da kazete o noumenu i onda da li smete da pravite razlike po vrsti. Samo da znate da su noumeni moguci predmeti vaseg razmisljanja koji nemaju nikakvu potporu u iskustvu, prazni su. Znate da su to stvari po sebi, ali ne znate koliko ih je, kakav im je karakter, samo znate da je to nesto sto bi zaista bilo slucaj nezavisno od vas. Vama je samo dovoljno kao u slucaju Ja da znate da to postoji i sto se Kanta tice nista vam vise ne treba. Kojeg je tacno karaktera, da li je po vrsti, to u sustini izlazi van okvira onoga sto Kant hoce da kaze. Cak i kad govorimo o tome, i nalazimo kod Kanta da on o tome kaze nesto konkretnije to su mesta na kojima on sam gresi. Madjutim, kad kazete da znate nesto o necemu onda kazete da znate svojstva toga. A postojanje nije svojstvo, tako da ako Kant i tvrdi da noumen postoji to ne implicira da on zna nesto o tome, prosto da ono postoji i tu Kant ne gresi. Prosto samo ne mozete da mu pripisete neko svojstvo.

Prvi paralogizam bi bio u vezi supstancije i on kaze: „Ja sam u svim sudovima uvek samo subjekat koji odredjuje odnos koji sacinjava sud“. Nikad kao predikat i iz toga dolazimo da je to supstancija jer ono sto je supstrat bi moralo biti samo subjekat a nikako pripisano necemu. I on kaze da je to apodiktican i identican stav, ali zakljuciti iz toga da je dusa supstancija to prevazilazi ono sto nam je dato i trebale bi nam dodatne cinjenice koje mi u misljenju nemamo da bismo dosli do tog zakljucka.

Sledeci paralogizam se tice jednostavnosti odnosno jednine nase duse. Kaze: „Ja apercepcije u nasem misljenju jeste jednina koja se ne moze rastaviti u mnozinu subjekata, te dakle, da odznacuje jedan logicki prost subjekt, to se nalazi vec u pojmu misljenja, te je usled toga to tvrdjenje jedan analitican stav“. Da bismo imali uopste predstavu naseg Ja kao subjektu koji misli treba nam taj pojam jedinstva. Isto kao i u vezi supstancije nam fale odredjene cinjenice pa ne mozemo da napravimo odredjeni prelaz. Isto vazi za stav identiteta i on kaze da isto to sadrzano u samim pojmovima i predstavlja analiticki sud, ali svest o identitetu ne povlaci za sobom neku nepromenljivost i nesto sto traje u svim promenama u tom culnom i opazajnom smislu, dakle sve vreme na umu moramo da imamo tu razliku. Kaze da kad razlikujemo svoju egzistenciju od drugih tela to je isto analiticki stav zato sto druge stvare zamisljamo kao da one jesu razlicite od nas ali na osnovu toga mi ne znamo da li je ta svest o nama kao necemu sto postoji odvejeno od nas, ne mozemo da znamo da li postoje druga bica koja misle. Mozemo samo po analogiji da pretpostavimo. Kaze i da u racionalnoj psihologiji vlada jedan paralogizam koji se izrazava u silogizmu:

Ono sto se moze zamisliti samo i jedino kao subjekat ne postoji drugacije nego kao subjekat, te je prema tome supstancija.

Jedno misaono bice posmatrano samo kao takvo ne moze se zamisliti drugacije nego kao subjekat.

Dakle, ono postoji takodje kao subjekat, to jest supstancija.

Kant kaze da se u gornjoj premisi govori o bicu koje se moze zamisliti u svakom smislu pa kao i bice koje je bi moglo biti dato u opazanju. Medjutim u donjoj premisi o njemu se govori samo ukoliko ono posmatra sebe kao subjekat, samo u odnosu na misljenje i jedinstvo svesti, a ne u isto vreme u odnosu na opazanje u kome ono biva dato kao objekat za misljenje. Zato se konkluzija izvodi na osnovu jednog laznog zakljucka.

Da su sve predstave moje mogu znati samo na osnovu svesti o nekom Ja koje mora moci da prati sve moje predstave. To je sve sto mogu da kazem o Ja. Rekli smo da materija opazaja dolazi od stvari po sebi i logicno je da u nama proizvodi culne utiske, ako to kazete onda ste primenili kategoriju kauzaliteta na stvar po sebi sto znaci da ste je ipak smatrali da nekako pripada mogucem iskustvu. Da li Kant mora da primeni kategoriju kauzaliteta na stvar po sebi?

Istorija filozofije 3a, vezbe, 29.11.2013.

Prvi deo casa

KRITIKE DOKAZA ZA BOZJE POSTOJANJE; ANTINOMIJE UOPSTE

Drugi deo casa

PRVA ANTINOMIJA

TEZA – Svet ima svoj pocetak u vremenu, i po prostoru je isto tako zatvoren u granice.

Pretpostavljamo da svet nema nikakvog pocetka u vremenu – onda je do sadasnjosti protekla vecnost te je u svetu istekao neki beskonacni niz stanja stvari jednih za drugima. Medjutim beskonacnost nekog niza podrazumeva da taj niz nikada ne moze biti zavrsen dakle jedan beskonacan niz koji je u svetu proistekao je nemoguc znaci to je usled toga sto neki pocetak sveta jeste nuzni uslov njegove egzistencije i to je ona prva stvar koju treba da dokazemo.

Drugi deo teze je da je svet i po prostoru zatvoren u granice. Takodje pretpostavljamo suprotnost i kazemo: onda ce svet biti jedna data beskonacna celina od stvari koje postoje u istom vremenu. Medjutim ovakva celina ne moze biti data u opazaju te je ne mozemo ni zamisliti. Jedini nacin da dobijemo predstavu o takvoj celini je sinteza delova, ali da bismo dobili totalitet ova sinteza mora da se zavrsi, sto je paradoksalno jer treba da bude beskonacna. Dakle prostor nije beskonacan jer je zatvoren u svoje granice i to je druga stvar koju je trebalo da dokazemo.

ANTITEZA – Svet nema nikakvog pocetka u vremenu niti kakvih granica u prostoru vec je u pogledu vremena tako i u pogledu prostora beskonacan.

Prva pretpostavka jeste da svet ima neki pocetak, odnosno da je nastao u jednom odredjenom trenutku. Dakle ovo podrazumeva da je pre tog trenutka teklo neko prazno vreme u kojem taj svet nije postojao. U praznom vremenu nije moguca nikakva egzistencija stoga mi ne mozemo govoriti ni o kakvom pocetku u vremenu. Sto znaci da svet s obzirom na proslo vreme mora biti beskonacan. Svet moze da pocne kao neki niz stvari ali sam svet nema nikakvog pocetka i zato je on beskonacan.

Drugi deo antiteze - pretpostavljamo suprotnost, da je svet po prostoru konacan i ogranicen, i onda se svet nalazi u nekom praznom prostoru koji nije ogranicen. Tako bi postojao odnos stvari u prostoru i odnos stvari prema prostoru. Ali posto je svet apsolutna celina izvan koje se ne nalazi nikakav predmet opazanja onda nema ni nikakvog korelata sveta prema kojem bi svet stajao u odnosu, pa bi onda odnos sveta prema praznom prostoru bio odnos sveta prema nicemu. Dakle njegova ogranicenost ne bi nista predstavljala.

Sada Kant prelazi na primedbe; prvo o tezi:

Kant kaze: „Pojam beskonacne celine ne predstavlja koliko je ona velika, dakle nije pojam maksimuma, vec se time zamislja samo njen odnos prema jednoj jedinici koja se moze proizvoljno uzeti i s obzirom na koju je ona veca od svakog broja... Pravi pojam beskonacnosti je u tome sto sukcesivna sinteza jedinice u premeravanju neke kolicine nikada ne moze da bude zavrsena. Znaci neka vecnost realnih stanja koja idu jedna za drugim nije mogla proteci do jednog datog trenutka, dakle da svet mora imati neki pocetak“. „Raznovrsnost nekog sveta koji je po prostoru beskonacan je data jednovremeno.“ Tako da otpada teskoca jednog beskonacnog a ipak nekog niza koji je vec protekao u vremenu. Da bismo zamislili totalitet jedne takve mnozine to znaci da mora da se dokaze mogucnost jedne celine na osnovu sukcesivne sinteze delova. Ali ova sinteza mora sacinjavati niz koji ne moze da se zavrsi, tako da pojam samog totaliteta jeste predstava u jednoj zavrsenoj sintezi delova, a ova zavrsenost i njen pojam su nemoguci.

Svaki od ovih dokaza je izveden po prirodi stvari, on tu nije nista pretpostavljao. Ion kaze da imamo beskonacnu velicinu koja je velicina od koje nije moguca veca, dakle jedna beskonacna data velicina pa jedan beskonacan dati svet su nemoguci i on zakljucuje ovde da je svet ogranicen.

Primedba o antitezi:

Ovde Kant pominje Lajbnica i njegovo shvatanje prostora. Podrazumeva se da je prostor forma spoljasnjeg opazaja, da nije nikakv predmet koji se moze opaziti, da nije neki korelat pojavama. Znaci prostor apsolutno ne moze da prethodi stvarima kao necemu sto ih uslovljava u njihovoj egzistenciji jer on nije neki predmet vec samo forma moguceg predmeta.

Za Lajbnica prostor nije forma, i tu se Kant ne slaze sa Lajbnicom nego se na neki nacin nadovezuje.

Stvari kao pojave uslovljavaju prostor, odnosno one cine da se od svih njegovih mogucih predikata, to su velicine i odnosi, pripadaju stvarnosti. Prostor kao nesto sto postoji za sebe ne moze da bude nesto sto uslovljava stvari u pogledu njihove velicine i odnosa jer on nije nesto sto je realno. Dakle prostor moze da bude nesto sto je ograniceno pojavama, ali pojave ne mogu biti ogranicene nekim praznim prostorom izvan njih. I Kant kaze da isto ovo vazi za vreme. Dakle dve nemoguce stvari su: prazan prostor izvan sveta i prazno vreme pre sveta se moraju pretpostaviti.

RESENJE PRVE ANTINOMIJE

Resenje ove prve kosmoloske ideje – o totalitetu povezivanja pojava u svet kao celinu. Kant ovde kaze da ovaj kosmoloski problem kao i kod ostalih osnov regulativnog principa uma je stav: da s eu empirickoj regresiji ne moze naci nikakvo iskustvo o nekoj apsolutnoj granici te dakle o nekom takvom uslovu koji je empiricki apsolutno bezuslovan. Mi u tom empirickom regresu ici od jednog uslova ka nekom visem uslovu, ali nikad ne smemo da pretpostavimo da je taj regres beskonacan, ali nikada ne smemo prestati da idemo do sledeceg.

Kantova formulacija – nija ad infinitum nego ad indefinitum. Dakle idemo kao neko ko zeli da istrazi svaki sledeci, pretpostavljate da iza svakog uslova postoji jos jedan ali ne kazete da ne postoji poslednji jer to ne mozete da predstavite u iskustvu, a ne mozete da se ogranicite jer iza svakog mozete pretpostaviti jos neki. Kada je rec o vremenu na primer necete reci ni da svet ima poceak ni da je ogranicen vec cete da kazete da od sadasnjeg trenutka idete jednu sekundu unazad i koliko god idete necete doci do kraja pa stoga ne mozete da pretpostavite kraj ni da kazete da je neogranicen, jer ta neogranicenost bi mi recimo morala biti data u iskustvu sto za Kanta nije moguce. A s druge strane ako kazete da ima granice, a vi ne dosezete te granice u iskustvu onda je tu isto. Tako da su i teza i antiteza pogresne i nalazite srednje resenje.

Kant kaze da mi uvodimo ovu regresiju da bismo objasnili da li je svet ogranicen ili ne. Posto mi ne mozemo pretpostaviti nikakav pocetak niti kraj regresije reci cemo da svet nije ogranicen. I sad Kant kaze da ako to podrazumevamo necemo na primer: necemo se slagati da polazeci od nekog zivog coveka moramo se peti do predaka, vec nam se samo nalaze da od pojava ka pojavama, cak ni kada nam pojave ne bi davale nikakav opazaj. Prostor i vreme postoje pak samo u culnom svetu, dakle samo su pojave u svetu ogranicene uslovno, a sam prostor nije ogranicen ni na uslovan ni na bezuslovan nacin.

DRUGA ANTINOMIJA

TEZA – Svaka slozena supstancija u svetu sastoji se iz prostih delova, te svuda postoji samo ono sto je prosto ili sto je iz njega sastavljeno.

Dokaz teze glasi: „Ako pretpostavite da se slozena supstancija ne sastoji iz prostih delova onda ako bi se u nasim mislima unistila svaka slozenost ne bi preostao nikakav slozeni deo, pa posto nema nikakvih prostih delova tako isto nikakav prosti deo, te dakle ne bi preostalo nista, te prema tome ne bi bila data nikakva supstancija“. Znaci ovde slozenost pretpostavlja kao nesto sto se sastoji iz prostih delova. Ili je nemoguce da se u mislima unisti svaka slozenost ili posle unistenja ne preostaje nista sto je slozeno, vec ostaje ono sto je prosto. U prvom od ova dva slucaja ono sto je slozeno opet se ne bi sastojalo iz supstancije i to vodi u protivrecnost. Tako da nam preostaje ovaj drugi slucaj da ono sto je supsancijalno slozeno se sastoji iz prostih delova. Stvari u svetu skupa su prosta bica tako da je slozenost samo njihovo spoljasnje stanje. Elementarne supstancije ne mozemo da stavimo izvan ovog stanja slozenosti i da ih izolujemo, ipak ih um mora zamisliti kao prve subjekte svake kompozicije, te dakle pre kompozicije kao prosta bica.

ANTITEZA – Nijedna slozena stvar u svetu se ne sastoji iz prostih delova te uopste u njemu ne postoji nista prosto.

Dokaz antiteze: Pretpostavljamo da se jedna slozena stvar kao supstancija sastoji iz prostih delova. Slozenost se sastoji u spoljasnjem odnosu delova jednih prema drugim koji moze biti dat samo u prostoru. Prostor se ne sastoji iz prostih delova, vec prostora. Dakle svaki deo onoga sto je slozeno mora da zauzima neki prostor. Prvi delovi necega sto je slozeno jesu prosti, dakle oni zauzimaju neki prostor. Sve ono sto je realno i zauzima neki prostor sadrzi u sebi neku raznovrsnost tako da je i ono slozeno i to je supstancija. Tako da dobijamo da bi ono sto je prosto jeste slozeno iz supstancija, a to protivreci samom sebi.

Drugi stav antiteze da uopste u svetu ne postoji nista prosto. Dokaz za to: ako u svetu ne postoji nista prosto to znaci da egzistencija onog sto je prosto ne moze se dokazati iskustvom ili opazajem, tako da je ono samo jedna ideja ciji se objektivni realitet ne moze dokazati ni u kom mogucem iskustvu, te je prema tome u ekspoziciji pojava bez ikakve primene i predmeta.

Bez ikakve primene i predmeta zato sto se ne moze dokazati mogucim iskustvom. To je za Kanta najvazniji kriterijum – da ono sto primenjujemo ima osnov u iskustvu. To je recimo princip primene kategorija. Ako ne vidite nista prosto u iskustvu kako mozete govoriti kao o necemu sto zaista postoji? Pricali smo kako Lok shvata supstanciju. Lok kaze da vidi nesto ispred seb i to je sto, a sto je skup nekih kvaliteta. Da li pored toga postoji nesto sto bi drzalo te kvalitete? Lok kaze da to nema u iskustvu, samo sto ce Lok reci da je to neko nepoznato nesto, i sto se njega tice on to mora pretpostaviti jer nije zamislivo kako bi mogli postojati kvaliteti koje nista ne bi drzalo na okupu. Barkli recimo govori da ako ja ne mogu da vidim nesto kao sto je materijalna supstancija onda nema nikakvog razloga da govorim o tome kao da to zaista postoji, mogu pretpostaviti da ne postoji. I analogno tome je ovo – mi nemamo u iskustvu bilo kakav objektivni realitet neceg sto je prosto i dakle ne mogu o tome govoriti. E sad ekspozicija pojava – ako hocete da objasnite neku pojavu ne mozete je objasniti pozivajuci se na pojam necega prostog jer nesto prosto, analogno pojmu supstancije, nemate u iskustvu. I onda nema primene i nema predmeta. Stvari koje vidimo u iskustvu su slozene, ali da li postoji nesto elementarno a cini njihovu sustinu? Ne postoji, to je ovde zakljucak. Ne postoji nista prosto. Pitanje je da li Kant moze legitimno da primenjuje svoju filozofiju na nesto sto bi iz perspektive teze trebalo da kritikuje antitezu i obrnuto. Jer su teza i antiteza zapravo zakljucci ili postavke spekulativnog uma onako kako ih Kant ne prihvata. Dakle necega sto izlazi iz okvira njegove filozofije. Da li bi mogao naci argument nezavistan od onoga sto je on formulisao? Ili je ovo legitimno? Ima ljudi koji smatraju da nije legitimno to sto Kant radi. Ovde vec unapred pretpostavlja da je ono sto zastupa tacno.

Znaci posto u mogucem iskustvu nista ne moze da bude dato kao prost objekat, a culni svet mora da se smatra kao spoj svih mogucih iskustava sledi da u njemu nije dato nista prosto. Znaci prvi stav kaze da iz opazaja progoni ono sto je prosto dok ga drugi progoni iz cele prirode.

Primedba o tezi:

Kant kaze:“Kada govorim o jednoj celini koja se nuzno sastoji...“. Prostor nije nikako nesto sto je sastavljeno samo od supstancija i ako u njemu unistim svaku slozenost onda u njemu ne sme ostati nista, ni tacka jer ona podrazumeva neku mogucu granicu u prostoru. Dakle prostor i vreme se ne sastoje iz prostih delova. Kant ovde govori o onome sto je prosto samo ako je to sastavni deo vec necega slozenog jer se samo slozeno moze rastaviti na prosto kao na njegove sastavne delove. Te bi teza druge antinomije mogla da se zove trl.atomistika. Medjutim posto je trl.atomistika ranije upotrebljavana kao neko objasnjenje telesnih pojava i pretpostavlja empiricke pojmove, to neka se zove dijalekticki osnovni stav monadologije.

Primedba o antitezi:

Protiv stava o beskonacnosti deljivosti materije, matematickog dokaza, monadisti iznose zamerke. Po njima osim matematicke tacke koja je prosta moraju se zamisliti i fizicke tacke koje su proste ali ispunjavaju prostor svojom agregacijom kao njeni delovi. Kant govori da pobijanja ovih besmislica ima mnogo i navodi da filozofija ovde sikanira matematiku jer ovde imamo posla samo sa pojavama i njihovim uslovima. Dalje Kant kaze da nije dovoljno da se za cisti pojam razuma onoga sto je slozeno nadje pojam prostog vec da se za opazaj onoga sto je slozeno nadje u opazaju to sto je prosto. Ovo je nemoguce naci kod predmeta i cula, tako da ako na osnovu pojma razuma zamisljamo jednu celinu iz supstancije pre njenog sastavljanja mi moramo imati ono sto je prosto. Ovo ne vazi u totum substantiale phaenomenon koji kao empiricki opazaj u prostoru sadrzi u sebi tu nuznu osobinu da nijedan njegov deo nije prost jer nijedan deo prostora nije prost. Ovo se odnosilo na prvi deo antiteze, a sada drugi:

Ako se nesto zamislja samo kao predmet a da se njegovom opazaju ne prida nikakva sinteticna odredba onda se u jednoj takvoj predstavi zaista ne moze opaziti nikakva raznovrsnost i slozenost. Znaci posto je subjekat koji misli istovremeno i svoj sopstveni objekat to on ne moze sam sebe deli jer mu je svaki predmet prema samom sebi apsolutno jedinstvo. Dakle ako se ovaj subjekat posmatra spolja kao neki predmet opazaja onda bi pokazivao neku slozenost u pojavi po sebi. Ako hoce da zna da li u njemu postoji neka raznovrsnost elemenata koji leze jedni izvan drugih ili ne uvek mora da se posmatra na taj nacin.

RESENJE DRUGE ANTINOMIJE

O totalitetu deljenja jedne date celine u opazanju – „Ako delim neku celinu koja je data u opazanju onda idem od jedne uslovljene pojave ka uslovima njene mogucnosti. Deljenje delova je regresija u nizu ovih uslova. Apsolutni totalitet ovoga niza bio bi dat ako bi regresija mogla dospeti do prostih delova.“ Ovo nije regresija iz resenja u proslom delu vec regresija ciji su uslovi dati jednovremeno. Kant kaze da celina iako nije deljiva u beskonacnost ipak ne mozemo reci za nju da se ona sastoji od beskonacno mnogo delova vec svaki prostor koji se opaza u njenim granicama jeste takva celina ciji su delovi kod svake kompozicije sa svoje strane opet prostori. Dakle on je deljiv u beskonacnost.

To ne znaci da je podeljen u beskonacnost!

To je bila prva primena ovog regresa u odnosu na prostor. Druga primena je na telo. Kant kaze da je telo spoljasnja pojava koja je zatvorena u svoje granice i njena deljivost osniva se na deljivosti prostora koji sacinjava njegovu mogucnost kao mogucnost jedne rasprostrte celine. Dakle ovo telo je deljivo u beskonacnost a ne sastoji se iz beskonacno mnogo delova. Beskonacno deljenje ne moze da se odvoji od ispunjenja prostora jer u njemu lezi razlog beskonacne deljivosti. Na kraju Kant kaze da dokle se proteze trl.deljenje jedne pojave nije stvar iskustva nego princip uma prema kome se empiricka regresija u dekompoziciji onoga sto je rasprostrto shodno prirodi ove pojave nikada ne sme drzati za apsolutno zavrsenu.

Isto kao kod prvog slucaja i teza i antiteza su lazne i isto nalazi srednje resenje.

TRECA ANTINOMIJA

Kada smo pricali o antinomijama uopste rekli smo da se trl.ideje odnose na kategorije i to samo one koje sadrze regresivan niz uslova. Medju kategorijama relacije samo kauzalitet sadrzi regresivan niz uslova, kao uzroka date posledice. Primenom na ovu kategoriju mi se zapravo pitamo o ideji bezuslovnog niza pri nastanku neke pojave. Od ove ideje nastaje treci sukob trl.ideja u antinomiji cistog uma. Tu se Kant bavi odnosom kauzaliteta slobode i prirodne kauzalnosti, odnosno prikazuje ovu vrstu problema kao tezu i antitezu da bi nam na kraju pokazao kako kroz trl.shvatanje pojma slobode ova protivrecnost moze da se prevazidje i pokaze prividnom. Za razliku od matematickih antinomija gde spor stavova nije opravdan jer su ona oba pogresna, u dinamickim antinomijama pitanje opravdanosti spora ima smisla i Kant ce pokusati da resi spor i da pokaze da oba ova stava mogu biti pomirena, da oba mogu biti tacna i da se ne moraju medjusobno iskljucivati.

TEZA – Kauzalitet na osnovu zakona prirode nije jedini kauzalitet na osnovu koga se mogu objasnjavati sve pojave sveta. Radi njihova objasnjenja mora da se pretpostavi jos jedan kauzalitet na osnovu slobode.

ANTITEZA – Ne postoji nikakva sloboda vec se sve u svetu desava samo po zakonima prirode.

Dakle, pitanje je da li se prirodne pojave mogu objasniti jedino kao posledice uzroka koji deluju prema prirodnim zakonima, ili se radi njihovog objasnjenja moze pretpostaviti i postojanje slobodnog kauzaliteta.

DOKAZ TEZE – Dokaz teze se oslanja na dovoljno odredjenje uzroka a priori. Ono sto Kant prvo pretpostavlja je antiteza jer je ovo svojevrstan RAA gde ce na kraju negirati tu antitezu. Dakle, pretpostavlja da ne postoji nikakav kauzalitet vec samo kauzalitet na osnovu zakona prirode. U tom slucaju sve sto se dogadja pretpostavlja neko ranije stanje za kojim ovo prvo dolazi po nekom pravilu. To prethodno stanje i samo mora biti nesto sto se dogodilo, odnosno sto je pocelo u vremenu. Da je oduvek postojalo i njegova posledica ne bi tek postala vec bi i ona oduvek postojala. Dakle, to je ono o cemu smo govorili u Drugoj analogiji iskustva. Teskoca nastaje kada primetimo da ako nastavimo da pratimo taj kauzalni lanac dogadjaja nikad necemo doci do prvog uzroka jer uzrocnost cak tog uzroka mora da bude nesto sto se desava u vremenu pa ce takodje morati moci da se objasni prethodnim stanjem. Kant kaze da ako se sve dogadja po zakonima prirode, onda uvek postoji samo jedan subalterni, dakle podredjeni, pocetak, a nikako neki prapocetak, i onda nikako ne postoji neka potpunost niza uzroka koji postaju jedni iza drugih. Dakle iz razloga sto je taj niz beskonacan. Medjutim, on kaze da se zakon prirode sastoji u tome sto se nista ne dogadja bez uzroka koji je dovoljno odredjen a priori. Tvrdnja da ne postoji nijedna druga kauzalnost vec samo prirodna kauzalnost vodi u kontradikciju jer zahteva dve stvari – da objasnjavamo dogadjaje pozivanjem na prethodne dogadjaje i prirodne zakone, i drugo da svaka instanca kauzalnosti bude dovoljno odredjena a priori, gde „dovoljno“ odredjenje znaci nesto kao kompletno odredjenje, odredjenje koje odbacuje beskonacan regres. Ovo je uocio Kemp Smit – da je dovoljno odredjenje kompletno odredjenje. On smatra da Kantov argument ovako kako je postavljen nije validan zato sto svaki prirodan uzrok jeste dovoljan da objasni svoju posledicu iako je niz beskonacan, odnosno kauzalnost je dovoljno odredjena na svakom stadijumu. Medjutim ta serija uzroka ne moze biti kompletna zbog svoje beskonacnosti i to je ono sto stvara teskocu i to je razlog nedovoljne odredjenosti. Standardna interpretacija tvrdi da ako nijedan niz uzroka jedna date posledice ne bi imao apsolutnog pocetka ta posledica ne bi bi na taj nacin bila apsolutno obrazlozena. I onda Kant zakljucuje:“Prema tome, stav po kome je svaki kauzalitet...“ Dakle dolazi do protivrecnosti i negira prvu pretpostavku. Zato mora da se pretpostavi druga vrsta uzrocnosti na osnovu koje se nesto dogadja ali koja nije opet odredjena na osnovu nuznih zakona nekim drugim uzrokom. Naime to je kauzalitet slobode gde Kant trl.slobodu definise kao apsolutni spontanitet uzroka koji sam sobom zapocinje jedan niz pojava koji tece po prirodnim zakonima. Dakle mora da se pretpostavi trl.sloboda.

Primedba o tezi: Kant ovde opet polazi od toga sta je trl.ideja slobode i kaze da ona predstavlja samo pojam apsolutnog spontaniteta radnje kao pravog osnova njenog imputabiliteta. Dakle Kant ovde pretpostavlja nesto sto ce tvrditi kasnije – da je trl.ideja slobode osnov za pretpostavku postojanja slobode u prakticnom smislu. Medjutim, kaze da je ona uvek bila kamen spoticanja za onu filizofiju koja je imala nesavladive teskoce da prizna jedan takav bezuslovan kauzalitet. Medjutim, to pitanje o slobodi volje koje je dovodilo spekulativni, odnosno teorijski, um u zabunu, jeste jedna trl.teskoca zbog toga sto je to pitanje da li MORA MOCI DA SE PRETPOSTAVI neka moc koja moze sama od sebe, spontano, da zapocne neki sukcesivan niz stvari ili stanja. Dakle, nije nuzno da mi mozemo da kazemo kako je uopste moguca ova moc i tu daje analogiju sa prirodnim kauzalitetom. Videli smo u Drugoj analogiji iskustva da se moramo zadovoljiti time sto a priori saznajemo da moramo pretpostaviti takav kauzalitet, iako nikad ne mozemo shvatiti mogucnost kako na osnovu neke odredjene egzistencije zakljucujemo o nekoj drugoj egzistenciji koja sa ovom stoji u vezi. Ipak Kant kaze da smo nuznost ove pretpostavke po kojoj se pocetak pojava nalazi u slobodi ipak dokazali, ali utoliko ukoliko nam je potrebno da shvatimo poreklo sveta, mada ova pretpostavka nije saznata, i Kant ce na kraju tvrditi da njenu stvarnost (trl.slobode) nije pokazao. Ukoliko prihvatimo ovu pretpostavku onda mozemo dozvoliti da usred svetskog toka mogu otpoceti sami od sebe nizovi razlicitih kauzaliteta i da njihovim supsancijama pripisemo moc slobodnog delanja. Ovde Kant anticipira jednu primedbu koja bi tvrdila da za vreme svetskog toka nikako nije moguc prvi pocetak tih nizova jer u svetu mora uvek da prethodi neko stanje stvari. Medjutim, poenta je u tome da ovde govorimo o pocetku u pogledu kauzaliteta, a ne o pocetku u pogledu vremena. Zato Kant kaze da kad on ustane sa svoje stolice sasvim slobodno i bez uticaja prirodnih uzroka onda tim dogadjajem pocinje jedan nov niz, iako je on u pogledu vremena produzenje nekog niza koji mu prethodi. „Ova odluka i ovaj cin...“ Dakle poenta svega je da ako u svetu otpocnu sami od sebe nizovi razlicitog kauzaliteta oni imaju apsolutni pocetak u pogledu kauzaliteta, a ne vremena jer im uvek prethodi neki niz u pogledu vremena. Jos jedna stvar koju kaze u ovoj primedbi je to kako se potvrdjuje da um ima potrebu da se u kauzalnom lancu prirodnih uzroka pozove na neki prvi pocetak koji nastaje iz slobode. Kaze da su svi filozofi starog doba, osim Epikura (kod njega ima ono skretanje atoma ), kada su objasnjavali kretanje u svetu pretpostavljali nekog prvog pokretaca, a nisu se usudjivali da to kretanje objasne na osnovu same prirode.