Ko su bili glavni predstavnici antropološkog razdoblja grčke filozofije?

Sokrat

• 
  Ko su bili glavni predstavnici antropološkog razdoblja grčke filozofije?
  
• 
  Kojim pitanjima se ne bave, odnosno kojim pitanjima se bavi sofist (kao predstavnici antropološkog razdoblja grčke filozofije)?
  
• 
  Kakav odgovor filozofija sofista daje o nečemu opštem, tj. onome što važi za sve, odnosno o nečemu objektivnom, tj. onom što postoji samo po sebi, potpuno nezavisno od svakog subjekta?
  
• 
  Kako se, prema tome zove filozofija sofista?
  
• 
  Kojim tipovima relativizma su se sofisti bavili?
  

Sokratovo filozofsko delovanje treba pre svega da shvatimo kao filozofsku reakciju na relativizam sofista.

Pre nego što to konkretnije objasnimo, treba reći da je Sokrat (469-399) živeo i filozofirao u Atini. Njegova filozofska delatnost uzima se kao jedna od najznačajnijih prekretnica u istoriji filozofije, pa se stoga ceo prethodni period u toj istoriji naziva „presokratskim“. Sokrat sam ništa nije napisao jer je smatrao da knjiga ćuti ako je pitamo. O njegovom učenju, pre svega, saznajemo na osnovu svedočanstava njegovog najznačajnijeg učenika, Platona. Platon je, naime, pisao dijaloge u kojima je izložio svoje učenje i kritikovao učenja sa kojima se nije slagao. U tim dijalozima, Sokrat najčešće igra glavnu ulogu, i predstavlja zastupnika Platonovog filozofskog stanovišta.

Optužba, osuda i smrt Sokrata

Na pitanje „ko je najmudriji“ upućeno proroštvu u Delfima, proročica Pitija je odgovorila: „mudar je Sofokle, mudar je Euripid, ali niko nije mudriji od Sokrata“. Prema Platonovom kazivanju, Sokrat je bio začuđen tom porukom Apolona, te je preuzeo mnoga ispitivanja kako bi utvrdio izuzetnost svoje ljudske mudrosti. Nakon ispitivanja Sokrat utvrđuje kako se njegova mudrost sastoji u tome što on jedini zna da ništa ne zna. Svi ostali (političari, pesnici i zanatlije) misle da znaju nešto dok, u stvari, ne znaju ništa. Sokrat, za razliku od njih, bar zna to da ništa ne zna.

Gore pomenuto ispitivanje Sokrat je vršio vodeći filozofske razgovore sa svojim sugrađanima na atinskom trgu (u tome se sastojala njegova celokupna filozofska delatnost). U tim razgovorima on je dokazivao Atinjanima da ne znaju ono što bi trebalo da znaju ili ono što misle da znaju.

Zbog takve svoje delatnosti Sokrat je stekao brojne neprijatelje među Atinjanima ("pokušao sam mu dokazivati kako misli da je mudar, a u stvari nije. A tako se njemu omrznuh i mnogima prisutnima", kaže Sokrat o jednom političaru i njegovim simpatizerima, na primer), te je bio izveden pred sud, a opužnica je glasila: „kriv je Sokrat što ne veruje u bogove u koje veruje država, nego uvodi druga nova božanstva, a kriv je i zato što kvari omladinu“.

• 
  Na čemu su počivali celokupno znanje i vrlina Atinjana u Periklovo doba?
  

Znanje i vrlina Atinjana počivali su na državnoj teologiji (religiji), a ta teologija je bila jednaka ili vrlo srodna onoj koju su negovali Homer i njegovi sledbenici, tragički (Sofokle i Euripid) i komički (Aristofan) pesnici. Prema tome, pokazujući Atinjanima (pesnicima, recimo) da ne znaju ono što misle da znaju, Sokrat je, u stvari, dovodio u pitanje autoritet državne teologije i onoga na čemu ona počiva (religije koja se mogla iščitati iz Ilijade i Odiseje). Atinska demokratija osudila je Sokrata na smrt, a Sokrat je umro ispivši otrov, odbijajući, iz principijelnih razloga, ponudu svojih prijatelja da mu organizuju bekstvo iz zatvora.

"Znanje je vrlina"

Sokrat je svoju filozofsku delatnost shvatao, pre svega, kao obrazovno-vaspitnu delatnost. Hteo je da sugrađane i sebe odgoji znanju i vrlini.

• 
  U čemu se sastoji sličnost Sokrata i Sofista?
  

• 
  Čega se tiče obrazovanje? Kako možemo da definišemo obrazovanje?
  
• 
  Čega se tiče vaspitanje? Kako možemo da definišemo vaspitanje?
  

U vezi sa tim, Sokrat je poznat po izjavi "znanje je vrlina". Ovom izjavom ne kaže se, pre svega, da je znanje nešto lepo, dobro i vredno (premda se kaže i to). Smisao ove izjave razumljiviji je ako je obrnemo i kažemo "vrlina je znanje". Ako prvom izjavom tvrdimo da znanje ima sva svojstva vrline (lepo, do bro, vredno itd.), onda drugom tvrdimo da vrlina ima sva svojstva znanja. Šta to tačno znači? Ko zna šta je dobro taj i postupa dobro - nemoguće je da bi neko znao šta je dobro za njega i istovremeno činio zlo sebi. Sokrat je, dakle, izjednačio znanje sa vrlinom, a porok sa neznanjem - svako zlo se čini iz neznanja. Ovakvo stanoviše u etici naziva se etičkim intelektualizmom, budući da je razumski uvid u suštinu neke vrline, nužan i dovoljan uslov da se ta vrlina i usvoji i praktikuje. Sokrat smatra da postoje četiri osnovne (kardinalne) vrline: mudrost, hrabrost, umerenost i pravednost.

Kritka sofističkog relativizma

"Znanje je vrlina" predstavlja bojni poklič Sokrata u borbi koju vodi protiv sofista. Zašto? Na pitanje "zašto je ovo pojedinačno delo pravedno", sofista bi mogao da odgovori sledeće: "ono nije samo po sebi ni pravedno ni nepravedno, već je ono pravedno ili nepravedno po tebi, meni ili njemu". Setimo se, "kakve se meni stvari čine takve one za mene i jestu, a kave se tebi čine, takve su one za tebe". Ako se meni čini da je nešto pravedno, onda ono za mene jeste takvo, ako se čini da nije, onda nije. Isto važi i za tebe. Nasuprot tome Sokrat smatra da mora postojati nešto opšte ili zajedničko za svako pravedno delo. To je ono na osnovu čega svako pravedno delo nazivamo pravednim delom. Po analogiji, mora postojati nešto zajedničko za svaku stolicu (komad nameštaja, ima sedište, sedište se nalazi na nekom postolju itd.). Upravo to zajedničko ili opšte za svaku stolicu jeste ono po čemu pojedinačna stolica jeste stolica, po čemu pojedinačna stolica jeste to što jeste. A ono po čemu nešto jeste baš to što jeste predstavlja njegovu suštinu. Pravednost kao suština pravednog dela jeste ono po čemu pravedno delo jeste pravedno – ono nije pravedno po meni ili potebi, već po tome ima li ili nema suštinu pravednog dela – pravednost.

Da bih znao da li je nešto stolica, ja moram znati šta su suštinska svojstva stolice, tj. u čemu se sastoji suština stolice. Misao o suštini jednog predmeta jeste pojam. Drugim rečima, ja moram imati pojam stolice. Univerzalno, objektivno znanje jeste, prema tome, pojmovno znanje, znanje koje se sastoji u definicijama. Sokrat je želeo da dođe do definicija vrline uopšte i pojedinih vrlina. A pošto je vrlina znanje, onda posedovanje definicije o pojedinoj vrlini povlači za sobom i posedovanje te vrline. Sokrat je do definicije dolazio primenom svoje filozofske metode koja se sastojala u ironiji i majeutici.

Ironija i majeutika

Sokratovo ispitivanje povodom navedenog odgovora proročištva („niko nije mudriji od Sokrata“) završava, videli smo, negativnim rezultatom. Sokrat kaže: „znam da ništa ne znam“. U tome „znam da ništa ne znam“ sadržano je načelo Sokratove filozofske metode: osvešćivanje neznanja (činjenice da posedujem samo mnjenja) nužan je uslov i prvi korak ka znanju. Ovaj negativni korak Sokratove metode u filozofskoj tradiciji naziva se ironijom. Ironija je služila razaranju mnenja, tj. nesigurnih i neizvesnih uverenja, mišljenja smrtnika u kojima nema istine, zabluda ili iluzija itd. (setite se Parmenida!). Zašto ironija? Zato što Sokrat ne kaže sagovorniku, na primer, "ja znam šta je pravednost, i na osnovu toga vidim da ti ne znaš". Nasuprot tome, on kaže, "ja ne znam šta je, a ti kažeš da znaš; ako je tako, reci ti onda meni šta je pravednost", pa onda veštim pitanjima sagovorniku pokazuje da je njegova definicija na ovaj ili onaj način neodrživa.

Drugi deo Sokratovog filozofskog metoda, pozitivni deo, naziva se „majeutika“ (babička veština). Dijaloškom metodom, dokazujući i opovrgavajući putem pitanja i odgovora (služeći se dijalektikom), Sokrat svome sagovorniku pomaže da dođe do istine. Sokrat pretpostavlja da svako u sebi već nosi istinu, te da samo treba da je iskaže, iznese na videlo, porodi.

Aristotel je prvi Sokratov postupak (tj. ironiju) nazvao induktivnim. Mnoge pojedince Sokrat pita šta je hrabrost, umerenost, pravičnost itd. Drugi deo postupka (tj. majeutiku), Aristotel je nazvao dolaženjem do univerzalne definicije. Porođeno znanje putem majeutike imalo bi oblik definicije. Sokrat je razlikovao pojedinačno od opšteg (npr. pojedinačno pravedno delo od same pravde, pravednosti), te je tražio ono opšte, zajedničko, ono što će važiti, vredeti za sve pojedinačno (npr. pitao se šta je ono opšte ili zajedničko svim pravednim delima). To opšte našao je u suštini (pravednost je suština pravednog dela, a ujedno ono što je opšte, zajedničko svakom pravednom delu), odnosno u pojmovima (pojam je misao o suštini, suštinskim svojstvima predmeta/stvari/bića). Kao što znamo, definicija je sud kojim se određuje sadržaj pojma, te je stoga Sokrat tragao za definicijama etičkih pojmova.

• 
  U kakvoj su vezi univerzalne definicije sa relavtivizmom?
  

Na osnovu ovoga poslednjeg, lako je shvatiti kako se i zašto Sokrat borio protiv relativizma sofista. Naime, znanje koje je Sokrat porađao u trudnim dušama svojih sagovornika prema svome obliku bilo je univerzalno. Definicija je ono što važi za sve i za svakoga. Prema svojem sadržaju, to je bilo etičko znanje. Definiendum ili ono definisano u tim definicijama bile su etičke vrline.

Sokrat ili obrt mišljenja ka samospoznaji i čovekovom svetu.

Sokrat (5 vek BC), je jedan od najpoznatijih filozofa antičkog doba. Rodio se, delovao i

nastradao u Atini. Atinski demokratski sud ga je osudio na smrt zbog asebeje (nepoštovanje

božanstava) i kvarenja omladine. Iako mu je pružena mogucnost bekstva, Sokrat je prihvatio kaznu i

ispio kukutu (otrov).

Sokrat nije ništa pisao, nego je svoje učenje usmeno izlagao u otvorenim govorima i dijalozima

na Atinskim ulicama i trgovima. Sve što znamo o Sokratu je iz dela Platona, Ksenofana i Aristotela.

Sokrat je bio protivnik demokratskog Atinskog uređenja. Smatrao je da većina zbog svoje

neobrazovanosti ne donosi prave odluke, i da upravljanje zajednicom treba prepustiti nekolicini

najboljih.

Sokrat se na početku svog rada bavio filozofijom prirode i teorijom bitka. Nakon toga centar

njegovog filozofskog promišljanja se sa prirode premešta na čoveka.

On se zalagao za reformisanje grčkog društva, učio je ljude da shvate kako oni ni o onome o

čemu misle da znaju ne znaju ništa i da samo razmišljanjem o svemu mogu doći do prave istine.

Sokratovo glavno zanimanje je bilo da odgoji sebe samog i svoje sugrađane za ozbiljno

samoispitivanje.

Sokrat je smatrao da je sama ta spoznaja po sebi dovoljna da se dobro čini i time dolazi do

sreće. Svaki čovek, kaže on, postupa onako kako misli da je najkorisnije, najbolje, niko ne čini ono što

je nekorisno, loše. Samo kad neko nema pravi uvid ne postupa pravo. Ako neko nekad ne postupa

pravo, to je zato što nije imao pravi uvid, a činilo mu se da ima, jer inače bi on sam sebe oštetio, što je

apsurdno.

Tu se videla razlika između Sokrata i sofista. Sofisti su tvrdili izvornost htenja, a za Sokrata je

nešto hteti i smatrati dobrim, isto. Uvid određuje htenje, čovek čini što smatra da je najbolje za njega.

Sokrat je znanje smatrao nužnim i stoga mogućim.

Poznat je sledeći Sokratov metod: smatra se da je jedan od njegovih poznanika razglasio po

Atini da je Delfska proročica Pitija na njegovo pitanje ko je najmudriji, odgovorila da niko nije

mudriji od Sokrata. Sokrat je, začuđen takvom porukom, odlučio da preduzme mnoga ispitivanja da bi

utvrdio po čemu je njegova “ljudska mudrost” izuzetna.

Prvo je otišao kod jednog državnika koga je smatrao mudrijim od ostalih. Razgovarao je sa

njim i uočio da mnogi ljudi misle da je on mudar, a on je i sam o sebi to mislio, a da to ustvari nije bio.

A nije, zato što veruje da zna ono što suštinski ne zna.

Zatim se obraća pesnicima i utvrđuje da oni govore mnogo lepih reči, a da to čine u nadahnuću

Muza. Ono što u njihovim pesmama istinski vredi ne pripada njima, već Muzama.

Zatim se obraća zanatlijama i utvrđuje da oni poseduju zavidna znanja o svom poslu, ali da

zbog uspeha u tom poslu neosnovano veruju da su i u svemu ostalom mudriji od drugih.

Posle svih ovih ispitivanja on zaključuje da odgovor na pitanje zašto je Pitija rekla da od njega

nema mudrijeg glasi: “Ja znam da ništa ne znam”.

On za sebe nikad nije govorio da je mudar, već samo da se razume u ljubav, odnosno, u ljubav

prema mudrosti.

Ironija je bila njegovo najveće oružje, kojim je naročito razarao sofistička razmišljanja. Sofisti

su u dijaloškom dvoboju sa Sokratom morali da priznaju da ne znaju ono što su prethodno zastupali

kao istinito znanje. Aristotel je ovaj metodološki postupak nazvao “induktivnim argumentima”.

Majeutiku je označavao kao metodološki postupak ‘porađanja znanja’ iz ‘trudnih duša’

njegovih sagovornika. Govorio je da pojam ne treba stvarati, njega treba pronaći jer on je već tu, on se

samo mora osloboditi ljudskog individualnog iskustva, u kome je sakriven.

Primer Sokratovog metoda je pitanje: šta je hrabrost?

Sagovorniku postavlja pitanje šta je hrabrost, a pritom ga upozorava da on ne zna odgovor i da

želi da mu on razjasni. Pošto bi sagovornik dao svoju definiciju pojma hrabrosti, Sokrat bi mu

sistematično ukazao na nedostatke njegove definicije. Zatim bi mu dozvolio da pokuša da te prigovore

opovrgne, da bi nakon toga ukazao na nove nedostatke i tako u krug sve dok sagovornik ne prizna da

ne zna šta je pojam hrabrosti, iako je mislio da zna (ironija) i dok oni zajednički ne dođu do definicije

pojma za kojim tragaju (majeutika). Sokratov cilj nije bio da ponizi sagovornika, nego da sagovornika

nečemu nauči u skladu sa maksimom da je shvatanje neznanja prva tačka na putu ka saznanju.

Sokrat je tragao za nečim trajnim i jedinstvenim, što svi treba da priznaju. On je tražio logičnu

physis i našao je u pojmu. Zato je cilj svega određenje pojma. Definicija pojma treba da bude biti

nešto što važi za sve, i treba da se nalazi u zajedničkom mišljenju.

Sokrat primenjuje induktivni metod i nastoji da dođe do definicije opšteg pojma, jer

pojedinačni slučajevi mogu da variraju ali je definicija opšteg pojma postojana i svevažeća.

Sokrat kritikuje relativizam sofista koji smatraju da jedan pojam ne mora biti isti za sve ljude.

Sofisti tvrde da se pravda razlikuje od čoveka do čoveka, od grada do grada, jer što je pravda u

demokratiji ne mora biti isto što i u despotiji i obrnuto. Ali Sokrat je smatrao da ako do definicije

pojma pravde dođemo njegovim putem, onda tu njegovu definiciju možemo primeniti u svim

vremenima i prostorima i na svim ljudima, jer prava definicija univerzalno važi za sve, uvek i svuda.

U svojoj etici Sokrat je tragao za pitanjima - šta je vrlina, šta je dobro, šta je lepo?

Sokrat je izjednačio vrlinu sa znanjem, a porok sa neznanjem. Vrlina je jedinstvena i jednaka

znanju, pa se poput znanja može i naučiti. Zbog toga što se vrlina može naučiti veliku pažnju treba

obratiti na čovekovo vaspitanje. Smatrao je da onaj koji ne zna šta je pravedno, ne može biti pravedan

i ne može raditi pravedno. Zato se prvo mora spoznati vrlina, kako bi se u skladu sa njom moglo

delati.

Najvažnije vrline za Sokrata su mudrost, hrabrost, umerenost, pravednost i poštovanje zakona.

On razlikuje smelost i hrabrost. Hrabar je onaj koji poznaje opasnosti i koji zna kako sa njima da se

suoči i kako da ih savlada. Smeo čovek ne poznaje opasnosti, niti ima znanja kako da ih savlada, smeo

čovek samo reaguje nepromišljeno.

Po Sokratovom mišljenju, za čoveka je dobro i lepo sve što doprinosi istinskoj sreći, što

doprinosi harmoniji njegove duše. Samo moralan (dobar) čovek može biti istinski srećan. A da bi

postao moralan, on mora da spozna vrlinu i da se rukovodi u skladu sa njom.

Po Sokratovom mišljenju čovek se odlikuje razumom. Razum spoznaje istinu koja je mera svih

stvari. Postoji jedna i samo jedna istina. Zbog toga je njegova etika racionalistička. Ona ne polazi od

religije, ni od mita ili tradicije, već od razuma.

Sokratova racionalistička etika je utemeljena na čovekovoj prirodi. Kako je za Sokrata

čovekova priroda nepromenljiva, tako su i etičke vrednosti nepromenljive, univerzalne i važeće za sva

vremena.

Sokrat je smatrao da filozofija ima veliki zadatak – ona mora da nauči ljude kako da postanu

bolji i plemenitiji, kako da se usavršavaju i teže vrlini.

12. Platonova